Obornjača - mesto bez kafane i nasilja

Tako stigosmo i do Obornjače „glavom i bradom”, one o kojoj svi pričaju da je izumrla pre nekoliko godina. I tu se nađosmo u zabludi! Jer, iza table „Obornjača” nalazi se „živo i zdravo” selo sa oko 200 stanovnika, kako nam je rekla meštanka Roža Zaboš.

„Između Gunaroša i ovog mesta je bilo neko naselje, ali ono se ne zove Obornjača, već... Joj, malo znam srpski, malo ne znam“, pokušava da nam objasni naša domaćica koju nismo najbolje razumeli jer njen srpski nije bio dovoljno dobar, a naš mađarski je isuviše loš da bismo se bez greške sporazumeli. „Tamo je nekad bila pijaca, krčma... Ostale su tri kuće. Stavili su krst i tamo će da prave vašar. Ali, ovo je Obornjača“, reče Roža Zaboš. Misteriji nikad kraja. Kada smo krenuli na put, usput smo pitali ljude da li ipak neko živi u Obornjači. Najpre su nam rekli da „tamo nikog nema”, a kako smo bili sve bliži odgovor se menjao u „ima dvoje-troje ljudi”, sve dok nismo stigli na cilj i... opet ostali u zabludi. Ako je verovati mapi Vojvodine, postoje dve Obornjače - jedna u kojoj nema više življa, i ona u koju smo otišli, a koja se na karti zove „Mol Obornjača”.

Od 200 stanovnika, koliko nam je rečeno da tu živi, naišli smo samo na dve žive duše - Rožu i jednog momka Roberta koji je na svako naše pitanje samo treptao i s osmehom odgovarao „ne”. U šali smo ga prozvali „jahačem na motoru koji čuva crkvu”, jer smo ga na prilazu u lokalnu crkvicu i sreli, a njegov komentar i na to je bio, naravno: „Neee!”

„Svake druge nedelje nam dolazi pop, a nas šestoro dolazi na misu. Naš pop farba kosu i svašta radi, ali mislim da nije švaler, debeo je. Sad je crn, a ranije je bio plav“,  kaže Roža. I lekar im dolazi u Dom zdravlja svaki drugi dan, ali je problem što nemaju čistačicu da sređuje te prostorije. Još jedan problem je i što, kada bolesnik ode na kontrolu, nema gde da sedne u hodniku dok čeka. Inače, Obornjača pripada opštini Ada, a Obornjačani svakog dana imaju tri puta autobus do tog gradića. Iako u selu imaju prodavnicu, ipak idu u Utrinu ili Kavilo u nabavku. A osim škole, imaju i mlin, ali bez vetrenjače. Nekako im je sve polovično...

„Nemamo krčmu, i bolje je tako. Inače bi svi bili tamo“, priča Roža, čiji je muž umro, a za života je voleo da popije. „Živeli smo 34 godine zajedno, a ja ni jednom nisam dobila šamar. Ovde ne tuku žene. A i rekla sam sinu, nemoj da ga diraš što pije, on je tvoj roditelj. A mužu sam rekla da ne može da se danas svađamo, sutra da živimo kao da ništa nije bilo, a komšije su čule da vičemo!“ Ipak, najradije se priseća svoje mladosti i toga kako je, uopšte i došla u Obornjaču i upoznala supruga.

Roža Zaboš uzgaja bikove, svinje i živinu Foto: S. Šušnjević

„Je l’ će se i ovo čuti? Dobro, neka se čuje...“, odlučuje naša sagovornica i počinje od svoje najranije mladosti. „Kako sam se udala, ne pitajte! Bila sam mlada. Nakon petog razreda mama nije htela da me pusti da idem na igranke, a ja sam rekla mužu da ako me mama ne pusti, da idemo nas dvoje i pobegnemo. Tako je i bilo. Bila sam mlada kad sam se udavala u crvenoj haljini. Imala sam nešto više od 14 godina. Nisam se pokajala. Ja sam takva žena... Da vam kažem iskreno, kad sam se udala živeli smo kod svekrve sedam godina, onda sam htela da idemo negde drugo, da budemo sami. Svekrva meni kaže da nećemo ići nigde, a muž je rekao da će da ide na drugo mesto, ali da će me ubiti ako ne budemo imali šta da jedemo. Ja sam njemu rekla, nemoj da se bojiš, biće nekako. Imali smo krave, tri jutra zemlje. Imali smo šta da jedemo.“

Roža u slobodno vreme, kao što smo je i zatekli, pravi ikebane od papira za crkvene i školske zabave, uzgaja bikove, svinje i živinu, ali i srećno živi sa novim čovekom za kojeg nije formalno udata. Neće više da se udaje, kako kaže. I njeni suseljani bave se manje-više uzgojem stoke i poljoprivredom, od čega i nema nešto para, budući da litar mleka prodaju za 20 dinara.

- Pa, ja ne znam šta je ovde lepo, ne idem nigde. U stvari, najlepše je kad jedni drugima kažemo „dobar dan” i „doviđenja” - što je bio jasan znak da je vreme da se i mi pozdravljamo s Rožom i Obornjačom.

 

Lea Radlovački  

Daleko i za izbeglice

U Obornjači ima oko dvadesetak mladih ljudi i dve bebe. Kako Roža Zaboš predviđa, uskoro će skroz ugasiti osnovnu školu. Tim tempom, kako kaže, Obornjača će totalno izumreti za desetak godina.

- Nemamo ni izbeglice, što govori da smo baš daleko - dosetljiva je naša sagovornica. - Svaka treća kuća je prazna, ljudi beže u inostranstvo da rade jer ovde nema posla. Nemamo ni normalan put do Mola i Gunaroša, nego moraš malo levo, malo desno...