Ninine mustre: Cilj

Od nekoga sam to odavno naučila, da je potrebno zamisliti pozitivan ishod kako bismo imali u mašti sliku onoga čemu težimo. Kada se taj cilj tako postavi, onda se verovatno lakše i ostvaruje. Ako kao primer uzmemo pravi cilj, onaj na kraju neke trke, logično je da ćemo trčati u dobrom pravcu i stići do njega pre ili kasnije. Ako ne znamo gde je cilj, onda ćemo da trčkaramo tamo - vamo, potpuno zbunjeni i oslanjajući se isključivo na sreću, da ćemo možda slučajno nabasati na taj cilj. Verujem da je tako sa svim aktivnostima kojima se bavimo.

Pre nego što nešto započnemo, valjalo bi da znamo kuda želimo da stignemio. To je sasvim u redu, ali šta ako ne znamo tačno šta nam je cilj? Ja sam u životu često imala problem sa ciljevima, a vremenom sam otkrila da je to tako zato što imam strah od završetka nečega. Ne volim kraj, pa to ti je. Koreni mojih uverenja koja izazivaju taj strah, duboko su se uhvatili još u ranom detinjstvu, u onom periodu kog se ni ne sećam. Kada ih izvučem na površinu, kada ih osvestim, u glavnom se iznenadim, imam onaj „aha!“ momenat, i to je to. Posledice tih podsvesnih uverenja u mom životu, izuzetno se sporo menjaju, tako da i dan danas, iako sam osvestila da imam strah od završetka i pronašla uzroke koji su do njega doveli, ja i dalje imam poteškoće da izvesne stvari koje me ne zanimaju previše, izguram do kraja. Imam nebrojeno mnogo ideja, ali kada dođe do realizacije, završetak mi se nekako otegne. Onda nešto zapinjem, tražim načine da to nekako izvedem, ali volju definitivno izgubim, a samim tim i draž čitave stvari, ma šta da je u pitanju.

Zato sam u međuvremenu pronašla mustru, kako da postavim taj cilj sebi u svakodnevnim prilikama, a da ga stvarno i ispunim. Mustru smo moj životni partner i ja osmislili za novogodišnje želje: poželimo jedno drugome da budemo radosni i zadovoljni, a to naučili smo, možemo samo ako smo u ljubavi i u istini. I to primenjujemo u svim stuacijama koje osvestimo (a sve više toga radimo svesno, a ne automatski, jer vežbamo i podsećamo jedno drugo). Da je ta mustra ispravna, svakodnevno mi se potvrđuje kroz mnogobrojne situacije, a čak je nedavno i jedan gost u emisiji objašnjavao kako je važno da pre nego što bilo šta krenemo da radimo, probudimo stanje ljubavi u sebi. Da prvo osetimo ljubav, pa tek onda krenemo u neki posao, šetnju, vožnju, čitanje, pisanje, prepovijanje bebe ili odlazak u prodavnicu. Za tu priliku, dobro bi bilo imati neki jednostavan primer kojeg se setimo, a koji nam uvek probudi ljubav: dete, kućni ljubimac, omiljena biljka ili neka lepa životna situacija koju jako volimo.

Kada u sebi na taj način probudimo osećaj ljubavi i krenemo u bilo koju akciju sa ciljem da na kraju budemo srećni, uspeh je neminovan. A ako svojom akcijom usrećimo i druge ljude, onda je i zagarantovan.