Paolo za Novosađane pravi autentične napolitanske pice
Paolo Markuči u Novi Sad je došao pre sedam godina zbog ljubavi prema ženi, a Novosađani su ga pre dve godine, kada je otvorio lokal u pasažu Dunavske ulice, zavoleli zbog njegove autentične italijanske pice.
On, za razliku od većine novosadskih picerija, nema veliku ponudu pica. Kaže da sve mora da bude sveže i sezonsko, a svako ko je jednom bio kod Paola, tvrdi da u Novom Sadu nije jeo bolju picu.
Paolova komšinica, koja je redovna mušterija, nije želela da nam kaže svoje ime, ali je zato za Paola imala samo reči hvale.
– Paolo je odličan domaćin koji, dok čekate na picu, stvara odličnu atmosferu, pa se kod njega svi osećaju prijatno jer se zaista trudi oko gostiju i želite da pojedete picu u lokalu ili bašti – kaže lepa komšinica, koju možemo da pohvalimo i za liniju.
Dodaje da u gradu ne može da se proba pica kao Paolova, a da svako može pronaći svoj ukus. Ona je probala sve, a tokom naše posete izabrala je „napolitanu“, koja je izašla pušeći se iz peći.
Tajna Paolove pice je u testu, koje, po tvrdnji većine mušterija, ne pada teško na želudac, ali i po sosu, koji ovaj pica-majstor specijalno sprema. Recept, naravno, nije želeo da nam otkrije, kao pravi majstor, ali
nakon svakog zalogaja među zadovoljnim mušterijama može se čuti „svaka čast“.
Majstoru je to sasvim dovoljno, ali ga to uopšte nije uobrazilo, već se i dalje trudi da svakoj mušteriji spremi savršenu picu, bili oni redovni posetioci ili usputni.
– U Napulju sam imao svoju jedrilicu pa se može reći da sam bio mornar, ali to je više bilo iz ljubavi – kaže Paolo.
Odlično priča srpski, ali sa zavodljivim italijanskim akcentom, koji vam pruža utisak da niste u Novom Sadu, već da slušate barke kako se sudaraju u nekom pristanu na moru, dok osetite mirise pice koja se sprema u peći.
Za svoj život u Novom Sadu kaže da je lep i ne želi da se vrati, a kao sličnost između Italijana i Srba navodi ljubav prema pici.
– I Italijani i Srbi pođednako vole picu – s osmehom kaže Paolo.
Na pitanje kakve pice ima u ponudi odgovara: tri vrste – debela, tanka i pržena, kako bi ga svako razumeo.
U prevodu, on pravi tri vrste „margarite“, „napolitanu“, „sičilijanu“, koja je pržena mekika sa sosom. Osim toga, kod Paola se često naručuju i odlične lazanje, po italijanskoj recepturi, ali i arančini, kuglice punjene šunkaricom, pirinčem i njegovim tajnim sastojcima.
Na stavljanje kečapa na picu, kao i svaki pravi Italijan, i Paolo odmahuje glavom jer je to uvreda za svakog ko zna šta je prava pica, punog ukusa.
– Pravim picu s kulenom, rukolom, inćunima i, naravno, svim što čini bazu svake pice, a to su: maslinovo ulje, svež i pasirani paradajz, malo origana, parmezan ili mocarela, testo i tajni sos – priča nam Paolo dok priprema sledeću picu, razvlačeći testo rukama belim od brašna.
Zimi se može naručiti i pica od plavog patliyana, kad mu je vreme kod nas, jer je u njegovoj piceriji osnovno pravilo da je sve uvek sveže, što i potvrđuje gajba puna paradajza pored frižidera.
Od velike gužve nekada se na njegovu picu čeka i do 45 minuta u lokalu jer poenta italijanske kuhinje jeste da vidite majstora na delu i doživite gostoprimstvo pica-šefa, ali svako ko je probao bar jedan zalogaj, uvek kaže „vredi čekati na Paolovu picu“. I zaista vredi.
Bili smo tamo tek toliko da se jedna „napolitana“ napravi, iseče makazama na kvadrate i posluži vruća.
Dejan Dimovski kaže da je ta pica njemu najbolja u gradu jer je autentična, zato je i postao jedna od redovnih mušterija.
– Sve sam probao, ali danas je ponovo na redu „margarita alta“ (debela) jer je specijalna – kaže Dimovski.
Paolo nas je dočekao kako dolikuje pravom domaćinu i pica-majstoru – s brašnom na rukama i gotovo rodbinskom srdačnošću, ali ipak tvrdi da mu je najbolja reklama ona „od usta do usta“, zato ni ne radi dostavu, niti se reklamira. Niti mu je potrebno, jer je za njegovim pultom u „Napoli centrale“ uvek je red te je počeo da prodaje i pica-parče, kojih dnevno proda oko 60, a pice više ni ne broji.
Maša Stakić
Širok osmeh i motivi Italije
Došli smo bez ikakve najave, a dočekani s velikim osmehom na licu, bez minuta čekanja na naše novinarske zahteve, kako i pristaje pravom domaćinu, ko god mu navratio u posetu.
U njegovoj piceriji „Napoli centrale“ mogu se videti slike Napulja, i to baš ulice u kojoj je Paolo nekada živeo, kao i tvrđave. Sam ulazak u lokal, koji će se kroz nekoliko dana pomeriti samo koji korak niže u veći, odiše osećanjem Italije.