Ranka Savić: Minimalac u Srbiji u Evropi nije ni socijalna pomoć

Imamo najniže plate u regionu i najnižu minimalnu zaradu, ali je i pored toga došlo do smanjenja i plata i penzija zarad finansijske konsolidacije. Naše vlasti, kao prednost, ističu jeftinu radnu snagu u Srbiji, te pozivaju strane investitore da ne idu u druge zemlje gde je mnogo skuplja radna snaga. Kada vlast šalje takvu poruku, logično je da će strani investitor isplaćivati minimalne zarade ili neznatno veće. Niko u Srbiju ne dolazi iz ljubavi – dolazi zbog profita.

U Srbiji i nema socijalnog dijaloga. Postojanje SES-a je paravan za evropski put Srbije. Što je još gore, niko od učesnika socijalnog dijaloga ne pokazuje ni malo želje da se nešto menja na bolje. Svi su zadovoljni postojećim stanjem. Vlast što ima mir, sindikati i poslodavci što imaju privilegije koje proizilaze iz članstva u SES-u. Koga briga za poruke koje dolaze iz Evropske konfederacije sindikata da zemlje u kojima je dobar socijalni dijalog i gde se uvažavaju socijalni partneri, mnogo brže izlaze iz krize. Bitne su pozicije, privilegije, forma – suština će da sačeka bolja vremena.Minimalna cena rada u Srbiji je oko 180 evra, a samo je u Makedoniji lošija od nas. U odnosu na zemlje EU, ona nije ni socijalna. Ona je odraz želje za što većim privlačenjem stranih investitora. Uz davanje subvencija, bagatelna radna snaga je uvek motiv više za investitora.

Mi treba da budemo “presrećni” što radimo za dvadeset hiljada dinara, jer je bolje i to nego ništa. Uostalom, imamo toliko računa da platimo državi. Onima koji nemaju ni to, doći će izvršitelji, pleniti stanove i stvari ili iseći struju. I dok se to dešava, država će dobro razmisliti da li ima prostora za smanjenje stopa za poreze i doprinose, ukidanjem dela parafiskalnih nameta ili uvođenjem drugih mera za olakšanje funkcionisanja privrede, a sve zarad traženja prostora za povećanje plata zaposlenima.

Sindikata nema u privatnim firmama jer se u našoj zemlji ne poštuje Ustav i Zakon, a nema ni mehanizma zaštite zaposlenih od bogatih poslodavaca. Što je još gore, nema volje vlasti da ovome stane na put. Poslodavci su uvek korisnija i jača karika u odnosu na radnike i njihova prava, te se shodno tome država tako i ponaša. S druge strane, sindikati su nesložni, sami sebi dovoljni, što u velikoj meri otupljuje oštrice borbe za promene. Činjenica  da u mnogim privatnim firmama nije dozvoljeno formiranje sindikata je veliki razlog da se to pitanje pokrene na SES-u , da se insistira na poštovanju Ustava i Zakona i ukoliko nema pomaka da predstavnici sindikata napuste to telo. Radnici Srbije su donošenjem novog Zakona o radu dovoljno prepušteni na milost i nemilost poslodavaca da bismo mi sedeli skrštenih ruku i pristajali na zabranu sindikalnog organizovanja i delovanja.