DVORCI VOJVODINE: Kapetanovo kod Starog Leca u novom sjaju

Dvorce Kapetanovo i Jagodić je u zapuštenom i ruiniranom stanju kupila i obnovila gospođa Radmila Jovanović, vlasnica Hotela “Helevetia” u Beogradu. Domaćin u dvorcu Kapetanovo Dragan Mršić priča da je zdanje u privatnom vlasništvu gospođe Jovanović i da služi za njene privatne svrhe, kada ona i njena familija dođu vikendom. Ali, s vremena na vreme kada naiđu turisti u Plandište, ona shodno zahtevima opštine dozvoljava posete dvorcu uz minimalnu nadoknadu od 50 ili 100 dinara, kojom se pokrivaju troškovi čišćenja, gosti osveže i počaste domaćom rakijicom. Najviše posetilaca  u Kapetanovo navraća od aprila do juna, u vreme školskih ekskurzija i penzionerskih izleta, ali prema rečima Mršića, to je do sada  bilo najviše osam poseta u toku godine.

Dvorac Kapetanovo okružuje posed od 60 hektara, a u njegovoj blizini je zgrada najstarije sušare lekovitog bilja na Balkanu, koja je renovirana i adaptirana u restoran, koji je zatvorenog tipa kada dođu organizovane grupe, međutim, Mršić uverava da se na tom planu ništa nije dešavalo. U nekoliko navrata je opština Plandište tu dovodila svoje goste. Uz blagovremenu najavu poseta Kapetanovu je omogućena, a dvorac Jagodić od pre pet godina kada je završeno renoviranje, pokazan je zvanicama i zatvoren čeka novi život. 

- Koliko znam, ove godine će se završiti i doterati sve što je započeto na renoviranju, pa mislim da će od iduće godine dvorci početi sa radom kao reprezentativni turistički objekti. To su moja saznanja od vlasnika i verujem da će se ostvariti za oba dvorca Kapetanovo i Jagodić, jer je unutrašnjost izuzetno sređena – saznajemo od Mršića.   

U odustvu vlasnice Dragan Mršić je praktično domaćin oba dvorca već deceniju, ali veli da se uglavnom oseća usamljeno, te da mu je mnogo ugodnije kada navrate turisti. Pogotovo kada vidi da su oni koji dođu oduševljeni dvorcem Kapetanovo, koji je sada u jako dobrom stanju. Iako su malo skrajnuti od puta Zrenjanin - Vršac, za obnovljene usamljene dvorce ima nade i budućnosti.  

- Sada je to dvorac u punom sjaju, ljudi su zadovoljni što je spašen od propadanja, a meni je još lepše kada neko navrati. Jer, odaje dvorca kada su prazne ništa ne znače, polako bi opet propadale, ukoliko niko ne bi ulazio. Vlasnici su uložili mnogo para da se sve renovira i obnovi, malo su zastali, ali očekujem novi zamah. Svaki dan dolazim iz Hajdučice, koja je četiri kilometra odavde. Danju dolazim na dvor, u čijoj blizini je i čoban koji pazi stado od oko 200 ovaca i noću čuva dvorac. Oko dvorca su pašnjaci i livade i ima nešto obradive zemlje, što se kosi, održava i obrađuje – saznajemo od domaćina dvorca Mršića.    

U vreme kada je početkom prošlog veka Bela Botka gradio svoje zdanje u ataru Starog Leca, zemljoposednici kao investitori se nisu bezuslovno pridržavali klasicističkih šablona gospodskih kuća ovog kraja, već su neki sa uživanjem lutali kroz stilove različitih epoha. Botka je po svemu sudeći bio fasciniran srednjevekovnom arhitekturom. Tako se u stilu gotike na dvorcu izdvajaju lučno zasvođeni prozori i kule nazubljenih ivica. Sa tri strane se nalaze visoki zabati, koji se izdižu iznad krovova, sa stepenastim ivicama i ističu centralni rizalit i ulazni trem. Sa četvrte bočne strane se nalazi kvadratna visoka dvospratna kula sa nazubljenim završetkom, koja imitira srednjovekovne dvorce.

Na starim fotografijama dvorca uočljivo je da se tu nekad vijorila zastava, ali ne može se razaznati da li je bila nacionalna, sa oznakama Torontalske županije ili sa grbom porodice Botka nije moguće razaznati. Međutim, ono što je izvesno, na glavnoj fasadi ostao je uočljiv grb porodice Botka, u vidu lava koji drži zvezdu. Prizemlje je oblikovano kao imitacija gradnje kamenom srednjovekovnih utvrđenja, mada je građena od cigala,  a graditelji su koristili i beton, što u prvim godinama 20. veka nije bilo odviše rasprostanjeno.

Prvi vlasnik dvorca Bela Botka raspolagao je sa velikim bogatstvom, jer se njegov posed u ovdašnjem ataru prostirao na 1.400 katastarskih jutara, držao egelu konja, stada goveda, farmu svinja, a imao je vrbovu šumu na kojoj je korist ostvarivao preko korparstva. Dvorac je tada okruživao raskošan park oblikovan u egleskom stilu, a krasili su ga fontana i baštenska kapija sa kulom, kojih više nema, nego sada dvorac okružuje livada.   

Bogatstvo porodice Botka, prekinula je agrarna reforma 1920. godine, nakon Velikog rata, kada umanjeno imanje više nije bilo u stanju da pokrije dotadašnju raskoš. Bela Botka se zaplitao u sve veće dugove, da bi 1938. godine bankrotirao. U to doba su se za porodicu Botka ispredale svakakve priče. Nagađalo se da je Bela Botka prokartao imanje, međutim, više je verovatnije da je značajniji deo imetka otišao na lečenje nervno labilne supruge Eme. Žena je često išla na lečenje u Peštu, a za putovanja joj je muž uvek u vozu iznajmljivao po jedan ceo vagon. 

Vlasnik zamka Bela Botka nije ni slutio da će mu se žena, od tuge što gubi zamak, popeti na najvišu kulu dvorca, politi se benzinom i zapaliti. Legenda kaže da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo, čak ni pepeo, nego samo pramen plave kose. Meštani od tada prepričavaju i verziju da se svakog 2. avgusta duša Eme Botke pojavljuje na tornju u vidu belog goluba. Drugi pak pričaju da tog dana, na Svetog Iliju, u jednoj od soba zamka  noću se pojavljuje senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. Prema trećoj varijanti supružnici Botka su posle bankrota zajedno hteli da skončaju, ali ih je posluga prisluškivala, pa kada su se odlučili na sudbonosni tragičan kraj, posluga se umešala i obuzdala gospodara Belu, ali nisu uspeli da spreče samoubistvo Eme.

Dvorac Bele Botke je na licitaciji 1938. kupio bogati trgovac Franc Maj za miraz ćerki Emiliji, koja ga je udajom donela poslednjem predratnom vlasniku Milanu Kapetanovu, po kome i danas nosi ime. Milan Kapetanov je zadržao dvorac u svom vlasništvu do kraja Drugog svetskog rata, kada mu je zakonom o nacionalizaciji oduzet, pa je sa imanjem pretvoren u poljoprivredno dobro. U dvorcu Kapetanovo su jedno vreme stanovali radnici, a kasnije nenastanjen počinje da propada, sve dok ga nije kupila sadašnja vlasnica. 

Milorad Mitrović

Majstorluk od kovanog gvožđa

Pošto je dvorac Kapetanovo spomenik kulture od velikog značaja, potrebno je bilo dosta ulaganja i truda majstora da se oronulo zdanje obnovi. Preduzetnik i majstor za radove na obnovi na zgradi i enterijeru od kovanog gvožđa Arpad Endres iz Jermenovaca, koji je svoje majstorsko umeće potvrdio prilikom obnove dvoraca Kapetanovo i Jagodić, naglašava da je angažovanje na objektima koji su kulturna zaštićena dobra izuzetno zahtevno.

- Za mene je to bio poseban izazov, jer u vreme kada su radovi izvođeni, tek dve godine pre toga sam počeo raditi sa kovanim gvožđem, tako da je na neki način predstavljao potvrdu majstorluka – kaže Arpad Endres. – Bilo je stvarno jako teško i zahtevno sa raznim kombinacijama koje iziskuje barokni stil. Odrađeno je sve, prema očekivanjima stručnjaka koji se bave zaštitom, a i prema očekivanju vlasnika. Na neki način sam se u tome i specijalizovao, ali na žalost u zadnje vreme posla je sve manje. Tada, kada su rodovi na dvorcu Kapetanovu izvođeni i nije bilo toliko skupo, bilo je i više para, a pre nešto više od mesec dana gvožđe za tu vrstu majstorluke poskupelo je preko 40 odsto.