Ponavljanje je majka znanja
Danilu Kišu jezik je bio i zavičaj i sudbina i – izvor svih nesporazuma. Pišući esejističko-polemički spis „Čas anatomije“, Kiš je uspeo i da od nesporazuma – optužbi da je plagijator – izgradi celu kuću umetničkog dela, pokaže pravu prirodu sveta od jezika i u jeziku. Poput Sokrata, uspeo je da, upijajući otrov, odbrani istinu i raskrinka progonitelje kao lažne duše - i društvobrižnike.
Andraš Urban je pozorišni umetnik koji je u stanju da od nesporazuma napravi predstavu. Deluje sasvim logično da je u svom „Času anatomije“ u Srpskom narodnom pozorištu, svojevrsnom omažu književnosti, dakle životu Danila Kiša, Urban režirao predstavu koja takođe ima formu časa, lekcije koja nije naučena i koja stoji u protivrečnostima današnjeg sveta, srpskog društva. Jer, jezik je davno prerastao svoj izvorni identitet i postao kuća za sve, moderni princip etnosa, nacije i njene zaštitničke tvorevine – države.
Ponavljajući nenaučene lekcije, citirajući Rembranta, Olivera Frljića („Kukavičluk“ Narodnog pozorišta Subotica), „Misu u a-molu“ Ljubiše Ristića, Bakunjina, teze o Istoku i Zapadu, nama i njima, Urban citira i lekciju o nacionalistima kao paranoicima i frustriranim nikogovićima koji samo u poređenju sa drugima zadobijaju važnost. „Čas anatomije“ mogao bi da bude i predavanje, estetski naučno-obrazovni program u pozorištu za sve ponavljače koji ne mogu da nauče reč Srebrenica. Ne mogu da skinu lepljivu traku sa usta, ali zato mogu da budu slobodni, ograđeni bodljikavom žicom. „Čas anatomije“ ponavlja lekciju da ukoliko želimo bolji svet, anarhisti i revolucionari će morati da nauče neki novi jezik.
Scensko rešenje da izvođači nose perike, što muške čini nalik Kišu, sugeriše da smo svi mi, uplašeni od reakcija, potencijalne žrtve optužbi ako se usudimo da govorimo glasno i jasno, svojim jezikom, ne krijući se u grupi. Kostimografija Marine Sremac kroz koju od „renesansnih“ haljina i kragni vidimo kako izvođači postepeno ostaju u donjem vešu, sugeriše potpuno ogoljavanje, koje prati drugi, kontratok na planu dramaturgije (Suzana Vuković) od brutalne realnosti (govor Amfilohija Radovića na grobu Zorana Đinđića), do čiste poezije - monološke scene na zatvaranju predstave (Kišova pesma „Đubrište“).
Milica Grujičić, Alisa Lacko, Draginja Voganjac, Nenad Pećinar, Višnja Obradović, Igor Pavlović, Sanja Ristić Krajnov, Marija Medenica, Jugoslav Krajnov, Radoje Čupić, glumački ansambl predstave, igraju i pevaju, prepoznatljivo za Urbanovu rediteljsku poetiku, naglašeno fizički, energično i bez suviše glume (teatralnosti), sem u sceni karikiranja Kišovih optužitelja, groteskno komički prikazanih kako se naslađuju i „čereče“ mrtvo piščevo telo. Glumci igraju kao performeri i zato što se uče, uče nas da se ne krijemo i da govorimo u svoje ime, u ime Danila Kiša i svih žrtava većine, tog tihog terora koji ljudsko društvo prati i u 21. veku, uprkos optimističnim prognozama i pogledima na svet posle silnih ratova 20. veka, koncentracionih logora i masovnih tortura i ubistava.
Vizuelnost predstave, scenografija Željka Piškorića sa hladnim reflektor-lampama na visećim držačima koji liče na pipke nekog državno-bolničkog monstruma, slaganje boja (crna, bela, crvena), svetla, tame i mraka, ukomponovane sa kretnjama izvođača, besprekorna je i veliko uživanje. Zadovoljstvo i emotivni (lirski) kontrpunkt tematici, postavljen je u muzičku osnovu predstave, nežne kompozicije, gotovo balade Irene Popović Dragović, koje sa merom i jasnim zahtevom razbuđujućeg rušenja i ruženja harmonskog sklada, poput poziva na pobunu, u jednom trenutku probija „Bratstvo i jedinstvo“ Damira Avdića.
Definitivno ima toga još. „Čas anatomije“ Andraša Urbana po motivima dela Danila Kiša u Srpskom narodnom pozorištu je kompleksna i zahtevna, velika predstava. Dirljiva zbog blizine crkve u kojoj se krstio Danilo Kiš, jeziva zbog svega onoga što se iz te crkve i njenog, kasnije narodnog i nekoliko puta državotvornog jezika, izrodilo – bratuobistvo i nejedinstvo. Provokativna ne zato što proziva, zadire i boli, nego zato što poziva na hrabrost i dostojanstvo. Zato što izaziva.
Igor Burić
Na fotografiji: Igor Pavlović, Sanja Ristić Krajnov, Milica Grujičić,Nenad Pećinar i Jugoslav Krajnov u „Času anatomije”