Strah od osrednjosti koja nas guši
“Čas anatomije“ je, podsetimo, proistekao iz velike polemike koju je Danilo Kiš vodio krajem sedamdesetih godina povodom svoje knjiga novela „Grobnica za Borisa Davidoviča“. U „Času anatomije” pisac govori o književnosti, svojim delima, ali i o politici i društvu. Može se posmatrati kao osnov Kišove zaostavštine, ali i delo koje predstavlja suštinu identiteta piščevog stvaralaštva.
Inače, neko Kišovo delo je ovim prvi put na repertoaru SNP, a i Andraš Urban takođe prvi put radi u našem najstarijem profesionalnom teatru. Odlučujući se da na scenu postavi jednu od ključnih knjiga moderne srpske književnosti, naš poznati reditelj ukazuje na to da uglavnom radi predstave u kojima je tekst pođednako inspirativan kao i svet o društveno – političkom trenutku. Iako jezik dela ima politički ton iz sedamdesetih godina prošlog veka Urban je težio da se više bavi savremenim trenutkom, a ne da prikaže politički pamflet. Po njegovim rečima, bavio se odnosom umetnika prema društvenoj stvarnosti, u kojoj je umetnik, glumac i građanin, deo sveta oko njega. Andraš Urban je rekao da ono što kritičari i publika u njegovim predstavama nazivaju “političkim”, za njega uglavnom predstavlja teatrološka pitanja o pozorištu.
– Ako me pitate kako sam, koji je moj odnos prema stvarnosti, onda mogu da kažem: bojažljiv. Da me je strah. Nisam uplašen, ali me je strah od svega što se dešava i svega nadolazećeg… I one osrednjosti koji nas guši svaki dan. I u životu i u umetnosti – kazao je Urban. Žrtve su žrtve, bez obzira na pripadnost. Sve žrtve su naše žrtve, pa i odgovornosti… i nisu predmet trgovine. Saosećanje ne treba da bude motivisano pripadnošću ili podobnim ideologijama.
Urban je dodao i da ga ne zanima “množina, demagoško pravljenje zajednica, entiteta, kolektivnosti”, već ga zanima čovek.
– Čovek sam. Individua koja misli o sebi u relaciji sa drugim čovekom…, a lagati o svetu i umetnosti nema smisla. Antiideologija pre svega! – naglasio je Urban. U saradnji sa glumicom Suzanom Vuković, koja je dramaturg, i kroz kreativan proces sa glumcima predstave, scenski tekst se kod Urbana rađa kroz probe, razgovore, improvizacije koji se baziraju ili na konkretnim ili na asocijativnim momentima. Uz „Čas anatomije“ u predstavi su korišćeni i delovi iz „Grobnice za Borisa Davidoviča“, kao i dokumentarna građa, a tekstovi songova su Kišovi i Šandora Petefija koje je na srpski prevodio sam Kiš. Proza Danila Kiša problematizuje i preispituje upotrebu piščevog jezika, ogledanje u poreklu i porodici, stvaralaštvo posmatrano u odnosu na društvenu sredinu, a Urban to vidi kao anatomiju u širem smislu reči, kao upoznavanje i posmatranje čoveka, sa glumcima koji treba to da „iznesu“ na sceni.
U predstavi igraju: Radoje Čupić, Jugoslav Krajnov, Marija Medenica, Sanja Ristić Krajnov, Igor Pavlović, Višnja Obradović, Nenad Pećinar, Draginja Voganjac, Alisa Lacko, Milica Grujičić. Kompozitorka je Irena Popović, scenograf Željko Piškorić, kostimografkinja Marina Sremac, a scenskim pokretom se bavila Andreja Kulešević. Kompozitor i izvođač pesme „Bratstvo i jedinstvo“Damir Avdić, a u predstavi učestvuju muzičari: Aleksandra Lazin, violončelo, Milena Milovanović, klavir i Ištvan Čik, bubnjevi. Prva repriza je već sutra, a zatim 11, 16. i 24. marta.
N. Popov
U sukobu sa sobom i svetom
„Biti profesionalnim piscem, danas i ovde, što će reći imati literaturu kao jedinu strast i vokaciju, to znači živeti u stalnom sukobu sa sobom i sa svetom”, pisao je Danilo Kiš. „Dužnost je pisca da tu paranoidnu stvarnost fiksira, da ispita taj suludi splet okolnosti, snagom dokumenata, ispitivanja, istražnog postupka, i da ne pokušava da, na svoju ruku, i proizvoljno, daje dijagnoze i predlaže lečenje i lekove”.