Dva aršina za klevetu i galamu u sudnici

i generalno uzev u pravni sistem, pa je prema tome, poverenje u pravosuđe vrlo važna društvena i politička vrednost -  potvrđuje za „Dnevnik„ dugogodišnji direktor Instituta za uporedno pravo u Beogradu a odnedavno i sudija Ustavnog suda Srbije dr Jovan Ćirić. Razgovor o nepostovanju suda, sankcijama koje takvo ponašanje može da izazove  s posebnim osvrtom na komentarisanje sudskih odluka u  medijima obavljen je sa Ćirićem pre imenovanja za sudiju  ali se izrečena uverenja i te kako mogu shvatiti kao smernice kojima će se rukovoditi  na novoj dužnosti.

- „Nepoštovanje suda” je nešto što se može manifestovati na različite načine, neprimerenim ponašanjem u toku samog sudskog postupka - galamom, izrugivanjem i slično, no mi  uglavnom mislimo na verbalne poruke i sadržaje u medijima koji se tiču komentarisanja rada sudova, bilo da je reč o radu sudova uopšte, a naročito u nekom konkretnom slučaju, pojašnjava Ćirić.



Našu pažnju ovde međutim zaslužuje i jedan po mnogo čemu ipak, nesvakidašnji slučaj bivše portparolke tužiteljke Haškog tribunala, Karle Del Ponte, Radi se o Florens Artman, koja je bila hapšena zbog „nepoštovanja suda”. Obrazloženje toga je bilo da je Florans Artman u svojoj knjizi „Mir i kazna” objavila podatke iz tajnih odluka žalbenog veća Haškog tribunala u predmetu Slobodana Miloševića. Artmanova dakle tvrdi da je Haški tribunal imao ilegalne dogovore sa Miloševićem, što zvuči prilično neverovatno, a takođe tvrdi i to da postoje i neke tajne odluke žalbenog veća.



- Da li se tu radi samo o tom konkretnom slučaju, ili se radi o praksi Haškog tribunala? Ako je to tačno, onda taj i takav sud ne zaslužuje nikakvo poštovanje, onda se tu jednostavno radi o monstrumu i nakazi od suda i prava i pretnja kaznom neće mnogo pomoći u pribavljanju legitimiteta za takav sud. Ako pak nije tačno, zašto onda Haški tribunal nije javno izneo svoj stav u vezi tvrdnji o „tajnim odlukama„ žalbenog veća. Ako zaista postoji nešto što je „tajna odluka”, kako onda očekivati da sud koji donosi takve tajne odluke, uopšte uživa bilo kakvo poštovanje - krivične sankcije tu ne mogu pomoći i ne mogu doprineti povećanju autoriteta suda, smatra Ćirić.



Sudsko veće haškog  suda sada od srpskih vlasti traži izručenje  troje srpskih radikala Petra  Jojića Vjericu Radetu i Jovu Ostojića koji su pred Tribunalom  optuženi za nepoštovanje suda. Haško tužilaštvo tvrdi da su vršili pritisak na dvojicu svedoka tužilaštva da svedoče u korist  Vojislava Šešelja, nudeći im protivusluge. Da podsetimo, Šešelj je u martu prvostepenom presudom Tribunala u Hagu oslobođen svih optužbi za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tokom ratnih sukoba i za proterivanje Hrvata iz Vojvodine. Viši sud u Beogradu odlučio je pre nekoliko meseci da nema zakonskih osnova za hapšenje i izručenje Radete, Jojića i Ostojića, zato što zakon Srbije o saradnji s Haškim tribunalom predviđa obavezu izručenja samo optuženih za ratne zločine, a ne i za nepoštovanje suda.



Naš zakonodavac je doneo odgovarajuće norme koje imaju za cilj da preduprede „nepoštovanje suda”. Radi se pre svega o odredbama u ZKP-u. Tako na primer  „Prilikom ulaska sudije ili članova veća u sudnicu i prilikom njihovog izlaska iz sudnice, svi prisutni su dužni da ustanu”, dok  su „stranke i drugi učesnici u postupku dužni da ustanu kad se obraćaju sudu . „Član 370 – „mere za održavanje reda”, pominje kao meru opomenu, ali na kraju i novčanu kaznu u iznosu do 150.000 dinara..



Kao posebno  zanimljivu, dr Ćirić  iznosi odredbu iz člana 374 ZKP-a:, gde se kaže da će Predsednik veća izreći opomenu braniocu ukoliko ovaj preduzima neke mere sa očiglednim ciljem da odugovlači postupak. O toj opomeni će on izvestiti nadležnu komoru i tražiti od nje da ga obaveštavaju o tome koje su mere preduzeli. U vezi sa ovim se ovde zaista nameće pitanje da li se ovakvom odredbom u manjoj ili većoj meri ograničavaju prava branioca, pa samim tim i njegovog branjenika. Jer svaki put kada advokat uloži bilo koji prigovor, ili žalbu na rešenje, ili zahtev za izuzeće, neko bi mogao zlonamerno zaključiti da advokat sve to preduzima radi odugovlačenja postupka i radi „zasenjivanja” svog branjenika.



Problem je u tome što je svako odugovlačenje  postupka na određeni način svojevrsno „nepoštovanje suda”, a u izvesnom smislu i nemoralno. Advokat koristi sva sredstva da odbrani svog klijenta. Neka istraživanja pokazuju da su najbrža i najefikasnija ona suđenja gde nastupaju branioci po službenoj dužnosti,  koji  svoj posao „otaljavaju” No da li je to cilj kojem treba težiti?



- Smeju li u tom smislu advokati da se obraćaju široj javnosti i da preko medija komentarišu predmete i na taj način prejudiciraju ishod suđenja? I u Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, naročito 2000-tih godina, bio je prisutan fenomen  suđenje putem medija (trial by media). Medijsko komentarisanje rada pravosudnih organa, vodi ka svojevrsnim prejudiciranjima nečije krivice, a što ugrožava prezumpcijiu nevinosti - objašnjava  Ćirić.



Nepoštovanje suda, pre ili kasnije prerasta u ono što naš Krivični zakonik u članu 340 naziva „neizvršenje sudske odluke”, ili neka druga krivična dela iz grupe krivičnih dela protiv pravosuđa. Granicu između dozvoljenog, pa na neki način i poželjnog komentarisanja i kritike rada pravosuđa i onoga što već predstavlja narušavanje ugleda pravosuđa i nepoštovanje suda, lako je postaviti u jednom teoretskom smislu, međutim, u praksi se naravno mogu pojavljivati brojni problemi, a jedan od problema je i u tome što se u slučaju „nepoštovanja suda”, pojavljuje svojevrsna procesna zbrka.

- Naime, može se dogoditi da, makar u jednom prenosnom smislu, jedan te isti subjekat, a to je sud, u isto vreme ima i ulogu oštećenog i ulogu tužioca i ulogu samog suda, što može otvarati probleme koji nisu samo teoretskog karaktera i koji nikako nisu beznačajni, jer stvaraju utisak u javnosti  kao da se radi o situaciji „kadija te tuži, kadija ti sudi”, smatra nas sagovornik.



Moramo konstatovati da je u Srbiji   sveukupna „tabloidizacija”, u stvari profanizacija čitavog političkog i javnog, društvenog života.

- Moglo bi se to reći i na sledeći način: Zapad smo u rekordnom roku nadmašili po količini i po grubosti povreda ličnih prava, a sa druge strane tom istom Zapadu se nismo ni primakli po nekim drugim vrednostima. U tom se smislu stiče utisak da u aktuelnoj srpskoj stvarnosti, nije najveći problem nedostatak slobode govora i medijskih sloboda uopšte, već nedostatak tolerantnog i kulturnog dijaloga, koji bi bio lišen ostrašćenosti i mržnje - stav je Jovana Ćirića.



V. Savić

Kleveta izbrisana iz zakonika



U srpskom krivičnom zakonodavstvu počev od 2012. godine nema više krivičnog dela klevete. Sve se to reflektuje i na pisanje i izveštavanje o pravosuđu, odnosno, na medijsko izveštavanje o radu pravosuđa. Jednostavno rečeno, kada god sud ne donese medijski očekivanu presudu, odnosno donese presudu koja se nekome ne sviđa, gotovo po pravilu će se pojaviti čitava serija natpisa i komentara o korumpiranim i nestručnim sudijama,

- Pravosuđe može da crpi snagu samo ako ima autoritet i poverenje i ako su njegove odluke opšte prihvaćene. Nezavisan sudija je onaj koji uživa ugled u široj društvenoj javnosti, te se može reći da nezavisnost sudstva nije vezana samo za to kako u pravnom ili nekom sličnom političkom smislu funkcioniše pravosuđe, već i za to kako izgleda opšte društveno okruženje i raspoloženje, - koliko najšira javnost ima poverenja u to što radi pravosuđe - ističe dr Jovan Ćirić.