Građevinar među klasicima kafanskih antologija

 „Lulo moja, srebrnom okovana”, mada se, manje-više zna, da su ih pisali srpski knez Mihajlo, novosadska činovnica Vera Tornjanski ili vladika pakrački Nikanor Grujić.



Takva je sudbina zadesila i građevinskog inženjera Vladislava Vladu Kanića, Zemunca koji uporno odbija da mu beogradizuju poreklo, jer je njegov „Kućerak u Sremu”, nezaobilazan na repertoaru tamburaša, poodavno postao nezvanična sremačka himna. Ali, i svih gastarbajtera. Jer, čim veselo društvo za stolom u ćošku istera keru, istuguje mladenačke godine i ljubavi pa skomola i padne u setu, iskusni svirci znaju da je vreme za „Kućerak”, koji pogađa sve Balkance. Nostalgija za zavičajem, ipak, ne zna za granice.

Sigurno ne postoji punoletni Sremac, a ni ljubitelj kafana, da ne zna naizusta čuveni „Kućerak”. Odavno su nostalgični stihovi pronašli put do mnogih mekih duša, naročito ako su išli vinskim prečicama. Bar dve kafane su po toj pesmi ime dobile, a mnogi Sremci, po vlastitoj želji, uz njene zvuke su ispraćeni u večnost. A pesma je nastala - u norveškom gradu Stavangeru!



Sudba je počela da slaže kockice ratne 1941, kada je Vlada rođen u zemunskoj Gornjoj varoši. Deo mladosti provodio je u očevom vinogradu, gde je zaista postojao salon za plakanje, kô što pesma kaže.  – Imali smo vinograd na Bežaniji, a u njemu kućerak – priseća se Vlada. – Naravno, uvek je bilo vina, pa i gostiju. Kako špriceri, tako su se nizale i pesme, a kad neka rastuži posebno emotivne i krenu im suze, moj otac Milan pogladio po kosi, te im rekao: „Nemoj, dušo, ovde da kvariš raspoloženje. Idi dole u kućerak, tamo je salon za plakanje. Isplači se, pa se vrati da zajedno zapevamo”.



Taj stasiti Sremac odmalena je voleo muziku, tamburaše, Dunav i alase kraj kojih je rastao, Zemun i Srem. Sve što je duša kroz detinjstvo i mladost upijala, kao dobro vino iz starog bureta želelo je izađe na svetlost dana, međ ljude. Tako je Vlada šezdesetih godina počeo da piše pesme, ali komponuje ih i peva. Tri u jedan, što bi se reklo.

Učestvovao je na mnogim muzičkim festivalima bivše Jugoslavije, a na jednom je upoznao Miku Antića. Zbog svog talenta i šarma, postao je njegov ljubimac. Nakon što je četiri godine uzastopno osvajao nagrade, Antić ga je posavetovao: „Tekstovi su ti odlični. Šta ti ima da pevaš? Piši, čoveče, piši!”



Ali, sudbina je smislila zaobilazni put za njegove stihove. Mladi Vlada Kanić, već dunđer s fakultetskom diplomom, sedeći s društvom u jednoj beogradskoj kafani, dobio je pitanje: „Da li bi otišao u Norvešku na dva meseca?” Prihvatio je ponudu, otišao je da svira, pa je u zemlji fjordova pevao hitove tada megapopularnog Toma Džonsa, putovao... Onda se zaposlio, oženio norvežankom Evom, dobio troje dece. Život je utonuo u rad, materijalnu sigurnost i blagostanje, ali nečega nije bilo.



Pa Srema, alasa, onog vinograda sa salonom za plakanje... Otac ga je prodao. Neku godinu posle stari zemunski boem se preselio međ nebeske vinograde, a u duši njegovog sina lagano su se rađali stihovi. Tako, jedne maglovite norveške subote, 1986. dok su deca radila domaće zadatke a žena kuvala ručak, grudi su ođednom postale pretesne jer je u njih upirio dašak iz onog toplog vinograda kraj Dunava. Pokuljali su stihovi: „Ima jedan kućerak u Sremu, zidan je od blata iz inata, s pogledom na jablanovo granje i salonom za plakanje.” Ostalo je istorija, mada pomalo čudna, smetena.



– Moj prijatelj Ivica Knežević, Zemunac, živeo je u Oslu i držao kultnu kafanu „Ciganska čerga”. Kad je tu gostovao ansambl „Tamburica 5”, čuli su moj „Kućerak u Sremu” i hteli da ga uvrste na svoj album. Rekao sam im: „Ne dam vam tu pesmu, ja ću je otpevati”. Oni rekoše da idu za Beograd i treba uskoro da završe snimanje, ali sam im poručio da ći ja doći u Beograd avionom i otpevati je. Tako i bi – seća se Vlada.



Iako je proveo na severu Evrope četiri decenije, nikad se nije srcem navikao na Zapad. Odlučio je, kad mu je bilo 62, da ode u penziju i vrati se u u zavičaj. Norvežanin, ekstremno bogati gazda firme u kojoj je radio, ne želeći da izgubi „alfu i omegu” imperije kojom je gazdovao, ponudio je Vladi blanko ček da sam upiše platu za koju bi ostao. Ovaj je to, na zaprepašćenje poslodavca, odbio! Kad balkanska duša ’oće natrag, nema tih novaca koji bi je zaustavili.



Vlade je u Srbiji od 2004. nastavio da piše, komponuje i peva, a sarađivao je najviše s bendom „Apsolutno romantično” i Banetom Krstićem iz „Garavog sokaka”. Njegove pesme je izvodio svaki orkestar koji drži do sebe, a potresnu baladu „Danas nije moja nedelja”, s posebnim pijetetom najavljuje gospodin Zvonko Bogdan, bez obzira na to da li je koncert u Zagrebu, Klivlendu ili Centru „Sava”.



Posebno ga je iznenadilo što je „Kućerak” postao toliko popularan da se i po triput za veče svirao po kafanama, međutim, onomad se na Petrovaradinskoj tvrđavi zbila scena neviđena. Ciganska tamburaška banda svirala je „Kućerak”. Vlada priđe i kaže im da je to njegovo delo.

– Da, mnogi to kažu da je to njihova pesma – reče muzičar.



– Niste razumeli. Ja sam napravio muziku i reči – ubeđuje ga Vlada, ali i zabode „crvendaća” među žice.

– E, sad je stvarno vaša – reče tamburaš, pa zasvira evergrin.

Plati čovek vlastitu pesmu i ne tražeći tantijeme od autorskih prava!  A da je dobijao bar po dinar svaki put kad je po bircuzima sviran „Kućerak”, imao bi prihod veći od predsednika države.



Dušan Knežić

Za muziku trebaimati dušu



Od navale, već odomaćenih latino i orijentalnih ritmova, koji su kod nas dobili frankenštajnovske forme, Vlada se uporno brani šansonama, mada one u opštoj buci nestaju.

– Sve više muzike se svodi na ritam, a sve je manje emocija kakvu su u svoje pesme unosili Dragan Stojnić ili Kemal Monteno. Okrećemo se tuđim stvarima, a izgubismo sopstvenu dušu i indentitet – veli Vlada.

Svoje stihove je upakovao i među korice zbirki „Rupe u siru” i „Taurunumijade”, dok je podrazumljivu što je poslednju, „Rupe u glavi”, poverio vodećem vojvođanskom izdavaču „Prometeju” Zoranu Kolunyiji i nedavno je promovisao na Sajmu knjiga. Kako veli Vlada, iza nekih ljudi ostane trag kao posle puža, slabo vidljiv i sluzav, a pošto niko večan nije, on bi da iza njega ostanu knjige, kao trajan poetski trag.