IN MEMORIAM: Radivoje Rade Kojadinović (Zaovine, 1928 – Novi Sad, 2016)

Ne zato što Rade Kojadinović nije pripadao grupi odličnih, prvorazrednih histriona, već otuda što je iz svoje skromnosti, ali i odgovarajućeg pogleda na svet i pozorište, karijeru gradio postepeno, ne preskačući „stepenice“ (a s njima ni uloge), vazda usredsređen na konkretne pozorišne zadatke a nikada na vlastiti status, svesno svodeći sebe na vojnika teatra, koji je uvek spreman da juriša na teatarske „bunkere“, ne vodeći računa o tome kolike će lične žrtve podneti, ili kroz kolike muke će proći da bi predstava nastala. I, naravno, da bi bila dobra.

Od dečačkih dana, kada je kao gimnazijalac igrao u predstavama dečjeg pozorišta u Užicu, preko honorarisanja u vršačkom Narodnom pozorištu „Sterija“ (istovremeno radeći kao službenik), studentskih dana provedenih u Državnoj pozorišnoj školi u Novom Sadu i prvog profesionalnog angažmana u zrenjaninskom Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“, pa do prelaska u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Rade Kojadinović je bio teatarska ličnost par edžellance. Pre svega je bio glumac – i to odličan – ali se bavio i pedagoškim radom kao asistent na predmetu Gluma u Dramskom studiju SNP-a, a bivao je i asistent reditelja u velikim i značajnim projektima svog teatra. Samo je u Drami SNP-a odigrao stotinak rola. Srpskom narodnom je ostao veran do poslednjeg daha. Zato je i dobitnik Zlatne medalje „Jovan Đorđević“, koju svojim umetničkim doprinosom SNP-u zaslužuju oni najbolji. Igrao je s uspehom i na filmu i u televizijskim serijama, ali nije krio da mu je teatar mnogo bliži. Štaviše, zamerao je mlađim kolegama što neretko prednost daju filmu i televiziji u odnosu na pozorište.

Kaže se da glumci umiru leti, da ne bi remetili repertoar, ali i da nikada ne odlaze u penziju, zato što uvek postoje uloge koje, bez obzira na svoje godine, mogu da igraju, a i stoga što glumački žar i glumačku potrebu za scenom nije moguće penzionisati. Kojadinović je nastavio da igra u SNP-u i pošto je penzionisan, a uloge koje je igrao bivale su, iz predstave u predstavu, sve bolje. Kao glumac nikada nije prestao da sazreva, a glumačkoj tehnici nikada nije dozvolio da „zarđa“. Poslednjih godina je mudrošću, iskustvom i, posebno, svojom nepresušnom energijom bodrio i (nenametljivo) savetovao mlađe kolege, a rediteljima koji su režirali u SNP-u pružao je nezamenjiv oslonac.

Ipak, Kojadinović je zbog bolesti (ne i godina) morao da se povuče sa scene SNP-a na koju je stupio još 1955. Teatru su ga privukli znatiželja i nesumnjivi talenat koji je tinjao u njemu od detinjstva, a u pozorište ga je „gurnuo“ savet Dušana Životića da upiše glumu i postane profesionalac. I profesionalac je ostao do kraja. „Pozoirište se mora voleti i prema njemu imati krajnje profesionalan odnos”, govorio je čika Rade, „ a ja mislim da sam sebe našao u pozorištu. Lepo je kada  kada se spoje hobi i profesija u jedno.“ Dobitnik je Oktobarske nagrade Novog Sada i nekoliko nagrada na Susretima vojvođanskih pozorišta.

Uprkos činjenici da je sve ređe izlazio iz stana, do poslednjeg časa je ostao vezan za teatar, za svoje Srpsko narodno pozorište. Kod prvih komšija, Marije i Miroslava Radonjića, i svoje domaćice Violete, donedavno zaposlene u SNP-u, redovno se i detaljno raspitivao o damarima teatarskog života Srpskog narodnog pozorišta. Na kraju se jednostavno ugasio. Rade Kojadinović je bio jedan od poslednjih svedoka visokoprofesioalnog i moralnog odnosa prema pozorištu. Kao takvog će ga Srpsko narodno pozorište pamtiti.

Aleksandar Milosavljević