Niko ne može da prevari ptice

poželeo da na trenutak postanem Edvard makazoruki i da u klizećem startu niz travnjak presečem sve vrpce kojima su ptice bile vezane.

Međutim, kako je odmicao razgovor sa Stjepanom, njegova strast i posvećenost ovim veličanstvenim pticama, ali i prirodi i životu, polako su oslabile nagon za diverzijom i susret sa sokolarom koji se time bavi već 25 godina se ipak pretvorio u jedan ubrzani kurs sokolorastva koje, koliko god to otrcano zvučalo, jeste način života.   

- Svaki dan, po ceo dan. To uvek kažem kada me neko pita koliko vremena posvećujem sokolovima. Ali jedino tako i možeš time da se baviš. Ne može niko da prevari ptice i ukoliko im se ne posvetiš potpuno neće ti uspeti ni da ih podigneš, ni da ih naučiš bilo šta - kaže Bašić, koji svoje sokolove trenira za lov na sitniju divljač.



Treninzi podrazumevaju svakodnevno letenje, dok se mladi puštaju i dva puta dnevno, što je po Stjepanovim rečima njima sasvim dovoljno.

- Oni i u prirodi najviše vremena provode mirujući i praktično uzleću tek kada ogladne i tada  kreću u lov. Kvalitet života koji imaju kod mene vrlo je sličan tome, a da nisu zadovoljne ne bi se ovde razmnožavale  - objašnjava sokolar. - Svaki pravi sokolar ima vrlo blizak odnos sa pticama i verujte da je to mnogo bliže nego što ljudi imaju sa svojim ljubimcima.



Oni genetski što se tiče lova, već po rođenju, umeju da “čitaju i pišu”, a sokolar ih još nauči da love zajedno i da rade sa psom koji im dole isteruje divljač. Ne lovimo sa sokolima zbog mesa nego zbog lepote lova i tog prirodnog prizora, ono što ulove to oni i pojedu, a meni ne pada na pamet da ponovo uzmem pušku i da idem u klasičan lov - kaže Stjepan.

Pre nego što se potpuno posvetio sokolarstvu, Stjepan Bašić je kao profesionalni muzičar svirao klarinet u vojvođanskoj filharmoniji, ali je vrlo uspešnu muzičku karijeru, bez imalo kajanja, batalio u korist sokolova.



- Em je bavljenje muzikom mnogo stresniji posao nego što svi misle, em su me sokolovi odmah “kupili” za ceo život. Povrh svega; to je bilo početkom devedesetih.... Nisam imao veliku dilemu, a sad je nemam uopšte - kaže Bašić koji je kao klarinetista svojevremeno dobijao značajna muzička priznanja.



Muzičko iskustvo je možda pomoglo Stjepanu da brže nauči da klikće poput sokolova i vremenom je uspeo da svlada dobar deo njihovog jezika.

- Mislim da dosta dobro oponašam i muško i žensko kliktanje i to vidim po njihovom ponašanju i “odgovorima” koje dobijam od njih. Dok su mladi, oni me gledaju kao roditelja, a kasnije kao partnera i stvari su slične kao kod ljudi. Da bi te neko posmatrao kao roditelja ili kao partnera, moraš mu biti potpuno posvećen inače neće ići... - kaže Stjepan koji smatra da sokolorastvo može da bude i dobar posao i da postoji dosta interesovanja za ptice.



- Nekada su Arapi dosta kupovali od nas i mogle su da se zarade solidne pare, ali naravno ništa astronomski kao što se pisalo. Sada ih više ne nosimo tamo, ali sve više, uglavnom lovaca, prelazi na sokolarstvo pa ima posla za nas koji ih i uzgajamo - priča Stjepan koji kaže da interesovanje raste od kako je prošle godine sokolarstvo uvedeno u Zakon o lovstvu.



Pripremajući jednog sokola za let, Stjepan se prvo hvata za vagu za precizno merenje i papir sa spiskom imena ptica i njihovim težinama.

- Uvek merim ptice pre leta jer tako znam da li su gladne ili site. Kod njih bukvalno 15-20 grama razlike u težini pravi razliku da li će krenuti u lov ili ne - kaže Stjepan i ne trza se mnogo kada mu je soko,  premeštajući mu se na ruci, napravio još jednu posekotinu.



- Svaki sokolar ima izranjavane ruke jer su im kanye i kljun oštri kao žilet, ali na to se brzo ogugla i gledaš to kao normalnu stvar - objašnjava Stjepan, dok svoje ruke pune ožiljaka “na uvid daje” i Željko Dragićević, sokolar iz Slavonskog Broda koji je došao da sa Stjepanom razmeni poslednja iskustva.



U razgovor se umešao i Željko, nestrpljiv da se razgovor za “Dnevnik” završi i da sa Stjepanom pusti par sokolova u nebo:

- Vidi, moja sokolica Helga koja ima 19 godina i koju sam nabavio baš od Stjepana, spava sa mnom u spavaćoj sobi. Valjda je to dovoljno da objasnim kakav odnos imamo. 

Niko Perković

 

Imena dobijaju po karakteru 



Prema Stjepanovim rečima, sokolovi i sokolice imena dobijaju tek kad pokažu kakve su naravi. Jedna od najstarijih ptica u njegovoj odgajivačnici je četrnaestogodišnji mužjak Kain koji je ime “stekao” ubivši brata iz istog legla. Naime, za sokolske uslove, sada već vremešni Kain je kao mlad ptić tokom jednog treninga u blizini naselja Šangaj odlučio da “krene svojim putem” i zaputio se u pravcu Beograda.

- Imao je radio predajnik u repu i mogao sam da ga pratim. Kolima sam krenuo i išao za njim do Beograda. Tamo sam ga izgubio i vratio se kući. Posle par dana signal se pojavio na mestu gde smo trenirali. Odmah sam otišao tamo i čuo sam da klikće, zvao sam ga i nudio hranu, ali nije hteo da siđe. Posle toga sam tu u blizini drveća gde je on bio, doveo njegovog brata i davao mu hranu ne bi li onog begunca nagovorio da siđe i to mi je i uspelo, ali tu dok su bili blizu jedan drugog, begunac je nasrnuo na brata i u momentu ga ubio. Odmah je dobio ime Kain i više nisam imao problema sa njim - priča Stjepan.

Nije Mićko, Nole je!



- Pre nekoliko godina, zvoni mi telefon, javljam se i momak kaže:  “Dobar dan jeste li vi gospodin Bašić, ovde Novak Đoković”. Odmah sam pomislio da me Mićko Ljubičić zeza i kažem “daj Mićko nemoj me zaj...”. Međutim, vidim da se i sagovornik zbunio, i posle par rečenica shvatim da me stvarno zove Nole!

Mislim da je te godine održan poslednji turnir “Srbija open” i Novak me je pozvao da gostujem sa sokolovima. Bili smo glavna atrakcija na turniru, svi su se slikali sa nama, a tada sam upoznao sve naše tenisere i njihove familije  - priča Stjepan o svom susretu sa najboljim teniserom sveta.