Svaki stisak ruke je priznanje

Ona je ovde završila osnovno i srednje školovanje, zaposlila se i sticajem okolnosti ili, kako sama naglašava, svojom nepažnjom nastradala i ostala trajno vezana za invalidska kolica. Ali, za Bebu, koja je uvek bila puna života, to nije bio kraj. Zahvaljujući, opet, kako ona ima običaj da kaže, bistroj glavi, našla je smisao života i kao osoba s invaliditetom. Posvetila se sportu, konkretno paraolimpijskom stonom tenisu, zasnovala porodicu i sa svojim Mišom pre sedam godina dobila ćerku Draganu.

Ovoga puta se na poziv organizatora Dečije nedelje družila prvo, s nastavnicima OŠ „Zdravko Gložanski“, a onda su je fiskulturnoj sali dočekali učenici te škole. Cveće u znak dobodošlice nije izostalo, a predsednica Društva učitelja Bečeja Milena Gmijović predstavila je deci dragu gošću.

- Uvek me pitaju koje mi je priznanje najdraže, a ja iskreno, kao i ovoga puta, kažem da je svaka diploma, svaka medalja, nagrada, čak, stisak ruke priznanje i ona se ne mogu razdvajati. Svako mi je drago - posebno je naglasila Beba.

Nema sumnje, zlato iz Ria uvrstilo je Bebu u besmrtne i ono ima posebno mesto u njenoj bogatoj kolekciji medalja i drugih priznanja, pogotovo što je stiglo posle dva srebra u Pekingu 2008. i Londonu 2012. godine. Ali, to je završetak jedne lepe priče, a početak je u Danskoj.

- Prvi put u istoriji evropskih prvenstava osoba s invaliditetom u stonom tenisu igrano je „srpsko finale“. Odigrale smo ga Nada Matić i ja. Tu je počela naša priča, jer smo zajedno osvojile „srebro“ u ekipnoj konkurenciji takmičenja u Riu. Posle toga sam u Lisabonu proglašena za najbolju stonoteniserku sveta u konkurenciji osoba s invaliditetom – rekla je Beba, strpljivo odgovarajući na brojna dečija pitanja.

Savetovala je dece da veruju u svoje snove, delila autograme, slikala se sa njima, a igranje stonog tenisa, mada je sto bio spreman i reketi na njemu, ostavila je za neki drugi put u okviru školskog časa fizičkog vaspitanja. Ipak je ovo Dečija nedelja i druženje je bitnije.  

V. Jankov