Od babe pravi devojku, a bez silikona i botoksa

pre desetak godina zaputio sa svojom izabranicom Marijom u Novi Sad.

Ona se iskazala u jednom renomiranom salonu i „babe pretvarala u devojke“, a on se, umesto u svom metalskom poslu, prešaltao na keramički. Ne samo da je savladao osnove zanata nego je svojom kreativnošću usrećio mnoge vlasnike vikendica na Fruškoj gori.  U međuvremenu se porodica proširila trogodišnjom Anjom, jednogodišnjim Veljkom i – novim Bojanovim hobijem. Sad jedva čeka vikend da skokne do zavičaja i usidri se u improvizovanoj radionici.



– Slučajno sam pre tri godine na novosadskom Najlonu video neke zanimljive stare predmete, a onda gledao mnogo emisija o sakupljačima rariteta – veli Ćušić. – Na početku se naći ih činilo kao „nemoguća misija“, ali sam se vremenom izveštio po otpadima i preko interneta

Ne rastaurira on jer, skromno priznaje, nije za to dovoljno stručan, ali daje novi život patiniranim, čak zarđalim, predmetima, da se vidi kakva im je biografija.



– Kad ih očistim, mogu se farbati ili polirati, ali neću. Trudim se da ostanu što više takvi kakvi su, a onda za maštu ni 20 sati dnevno nije dovoljno. Često je transport materijala skuplji od antikviteta. Jednom su mi trebale stare hrastove talpe, da uparim drvo i metal. Preko interneta nađem u okolini Gornjeg Milanovca kubik dasaka, ručno tesanih, sedam centimetara debljine. Do Bočara je promenio dva autobusa i kad je najzad stigao, vozač se čudio što nisam mogao da ovde nađem ogrev već ga vukao iz Šumadije – smeje se Bojan.



Na nekom novosadskom otpadu, gde se, kaže, može pratiti krah srpske industrije, našao je stara metalna građevinska kolica. Tim limom je opšio obrađene fosne sa srbijanskih vajata, pričvrstio starim četvorougaonim velikim šrafovima i napravio klub-stočić. Sve premazao maslinovim uljem i trajno zaštitio. 



– Na internetu sam našao sličan komad, čija je cena više od 1.000 evra. A ja sam sve uradio za jedan vikend, ne računajući skupljački deo, koji je najteži. Naravno, moj stočić nije na prodaju, a imao sam kupca čim sam ga „obnarodovao“ – ponosno dodaje samouki maestro.

Onda pokazuje neobičan reflektor težak 16 kila, koji su nekad koristili „naftaši“, koji je upario s drvenim tronošcem za geometarski aparat. Sve „iskopao“ na otpadu.



– Reflektor je istočnonemačke proizvodnje, a staklo debljine 16 mm. Reskirao sam i flašicom „koka-kole“ pokušao da ga razbijem, ali je ostalo čitavo. Javna rasveta me opčinila, pogotovo industrijske lampe. Ne želim da im vratim prvobitnu funkciju, nego da im dam novu dimenziju i njima oplemenim kućni enterijer. Pravim i manje zidne, stone i ugaone lampe. Već sam nekoliko ponuda imao za „yek danijels“ lampu, ali sam sve odbio. Stare merače, manometre i termometre takođe uklapam u svetiljke.



Sad pravi trpezarijski sto. Opet na otpadu, našao je postolje od stubne glodalice teško 50 kila, a preko njega će hrastove talpe.

– Starinske alate nalazim na otpadima ili preko interneta za 200 do 300 dinara. Sam oštrim noževe za rendanje i ako se to valjano uradi, mogu sve što i električne sprave. Primenjujem tehniku Japanaca, inače, najboljih stolari na svetu. Naša renda su pravljene da se guraju od sebe, dok ih oni vuku ka sebi, što je bolji način jer kad guraš od sebe, nemaš tako dobru kontrolu – skupljao je Bojan znanja sa svih strana.



Sluša ga supruga i samo prevrće očima. Sviđa se njoj sve što Bojan radi, ali gde s tim, kad su podstanari pa većina stvari ostane u bočarskoj porodičnoj kući, koja sve više liči na muzej industrijske arehologije.

– A kožna torba? – spreman odgovor ima Bojan. – Počela Marija, onako, izokola da mi priča da joj treba torba u koju može dosta da stane. Na Najlonu kupim očuvanu kožnu jaknu za 500 dinara i oparam. Sve osmislim, nataknem naprstak i uzmem iglu za kožu. Dnevno sam radio pet-šest sati i za pet dana eto Mariji torbe, koja ne košta deset hiljadarki, a uz to je i unikatna. Od ostatka materijala napravio sam i kaiševe.



Kupim preko interneta stolicu poznatog slovenačkog proizvođača iz Kamnika s mehanizmom koji ne može da se pokvari za 800 dinara, a dostava je koštala 700. Od druge kožne jakne iskrojim materijal i presvučem stolicu, koja čeka Anju kad krene u školu. Ne juri Bojan profit od hobija, osim ako se za neki komad ne pojavi „bezobrazno“ dobra ponuda. Jesu predmeti na otpadima relativno jeftini, ali su Bojanova interesovanja sve veća. Upravo je kupio bakarnu sudoperu i slavinu, pa razmišlja kako da da je uklopi u hrastovu kuhinju. 



Vlastimir Jankov