Kotrljanje ravnicom: Ispaša i jagnjetina podupiru stado

u ataru Padeja. Nikola i njegov sin Miodrag imaju oko 150 grla, a radi ekonomičnosti u zajedničkom stadu su ovce Roberta Žomolje i Deneša Čičmana. Urbanovi i družina drže ovce čiste francuske rase “il de farns”,  a voleli bi da se stado proširi i bude još brojnije.

- Mlade zainteresovane za bavljenje ovčartsvom i ostanak na selu voleo bih da uverim da se isplati baviti ovcama. U ovčarstvu sam četiri decenije, od kada sam stado nasledio od oca. Mogu reći da je prvo i presudno voleti ono čime se baviš, pa tako i ovčarstvo. Ko voli na kraju mu se isplati, a ko ne voli, yabe mu je i pričati – uveren je Nikola Urban.

Nikola smatra da se velika korist ne može ostvariti od danas do sutra, nego da se posvećenost ovčarstvu isplati na duže staze. Opstanak stada podupiru ispaša i potražnja jagnjetine, a dobro dođe i podsticaj iz državne kase za umatičena grla i tovnu jagnjad.

- Slično kao  kod nekih durgih zanimanja, kod ovčarstva se ne možeš stalno premišljati i menjati posao, treba vremena da se postignu rezultati – kaže Nikola. - Mi smo krenuli sa petnaestak ženki i polako, vremenom napredovali. Prvo smo imali rasu “vinterberg”, pa našu autohtonu “čokansku cigaju” sa ovog podneblja, ali smo rešili da idemo na rasu “il de frans” zato što ona najviše baca mesa, od 55 do 60 posto, a ovčarstvo kod nas opstaje samo zahvaljujući prodaji jagnjetine. To je mala ovca, malo jede, ali uverili smo se da ima mnogo veći randman mesa od “vinterberga”. 

Stado porodice Urban i drugara stalno je na ispaši, a pazi ga vrstan čoban u koga imaju puno poverenja.

- Pošten i veran čoban, posvećen stadu, može da živi od svog posla. Naš čoban zarađuje 30 hiljada dinara, a plus mu obezbeđujemo hranu. Stado se na ispašu isteruje 20. marta i na pašnjaku ostaju do 1. novembra, kada kreće jagnjenje pa ovce celu zimu ostaju u toru. Nemamo pašnjaka u okolini Mola, nego ispašu stada organizujemo u okolini Padeja, gde nailazimo na puno razumevanje. Izlaze nam u susret, jer tamo ima mogućnosti da ih čuvamo, a troškovi ispaše su podnošljivi. Šteta je što pašnjaka nemamo u Molu, ali svaki ovčar i čoban mora da se snalazi, ne može se samo gledati da zarada padne s neba, sada i odmah, kao što to misle mnogi mladi. Potrebno je da prođe vremena, pa i prilično godina, da imaš redovno stado, ali ako ne voliš ono čime se baviš,  pa i ovčarstva, od toga nema ništa – objašnjava Nikola.

Cene se i u ovčarstvu kreću “talasasto”, pa je tako i ove sezone. Kupci su za kilogram jagnjetine žive vage ove sezone plaćali i 350 dinara, odnosili su je i za 250.  Prihod od jagnjetine je glavni, jer je mlečno ovčarstvo zapostavljeno, pa retko ko muze ovce. U letnjem periodu cena jagnjetine je manja, a u zimskom periodu kada je više pravoslavnih i drugih praznika osete kroz povećanje cena i ovčari, jer svi bi da na trpezi imaju jagnjeće pečenje.

- Mi najviše jagnjad prodajemo klanicama “Đurđević” iz Pećinaca, “Matijeviću” i “Neoplanti” iz Novog Sada, tako da ostvarujemo subvenciju po odgojenom jagnjetu od 2.000 dinara iz državne kase. Po umatičenoj ovci takođe se ostvaruje 7.000 dinara godišnje, što takođe nije zanemarljivo. Da nije državne subvencije, teško da bi bavljenje ovčarstvom bilo isplativo, ali i pored svega, ja opet kažem: treba raditi i stoku voleti, pa će se kad tad isplatiti. Država pomaže koliko može, ne može ni ona da pomogne ako domaćin nije vredan i nije predan poslu. Zahvalan sam državi na tome što pomaže ovčarstvo, voleo bih da može da pomaže i više, da se mladi ljudi opredeljuju za ovu vrstu posla – veli Nikola.

Njega posebno raduje što je i sin Miodrag zavoleo ovčarstvo, tako da sada rade zajednički. Nikola nastoji da mu prenese iskustvo, kako bi uspešno mogao da nastavi da se bavi ovcama, ne skrivajući optimistički utemeljena očekivanja da će napredovati, s obzirom na sinovljenu čvrstu opredeljenost.

Miodrag je prošle godine završio automehaničarski zanat u Kikindi i rešio da se bavi poljoprivredom, u prvom redu ovčarstvom. Poljoprivredno gazdinstvo porodice Urban u vlasništvu ima 15 jutara zemlje, gde uglavnom proizvode stočnu hranu za stado.

- Posao nisam ni tražio, nego sam odlučio da nastavim porodičnu tradiciju, da se sa ocem i porodicom bavim ovčarstvom. To volim da radim, navikao sam odmalena, jer sam već od tri godine stalno među ovcama i po štalama, tako da tu vidim svoju budućnost. Neki moji drugovi su uspeli da se zaposle, neki su otišli u inostanstvo jer su smatrali da ovde nemaju perspektivu – kaže  Miodrag.

Retko ko od Miodragovih drugara je ostao na selu. Nasuprot njihovom opredeljenju da sreću pronađu negde drugde, odlučio je da nikud ne ide.

-  I pored svih poteškoća i neizvesnosti, mislim da je moguće živeti od poljoprivrede. Budućnost je kod kuće na selu, na svom imanju, pa ćemo ići na povećanje stada. Hoćemo da napravimo još jedna objekat, već iduće godine, da imamo više ovaca, a verujem i koristi  – optimista je mlađani Miodrag Urban.

On uverava da se uz poslove i obaveze u gazdinstvu, uvek može naći vremena i za provod, ali svestan je da ga se mora i odreći u sezoni jagnjenja, jer kada zatreba uz stado se mora biti i tokom noći.

- U ovčartsvu je najteže organizovanje ispaše, naći dobrog čobana i voditi računa o stadu. Imamo vrednog i savesnog čobana, ali i mi svaki drugi dan kada mu nosimo hranu obilazimo stado na pašnjaku – kaže Miodrag, koji se osposobio za strižu ovaca, posao koji se svake sezone mora obaviti. 

Miodrag priča da se od prošle godine u potpunosti obučio i izveštio u ručnom striženju ovaca, pa je proletos sam runo ošišao sa svih 150 ovaca u stadu.

- Iako sam početnik, pa je normalno da radim sporije nego iskusniji strižači, ide mi od ruke – smatra Miodrag. - Na dan bez ičije pomoći ostrižem 20 do 25 ovaca, pa taj posao potraje skoro nedelju dana. Pre mene striženje su obavljali moj pokojni deda Mihalj i njegovi drugari. Od njih sam po malo učio, tako da naše ovce sada šišam sam. Kilogram vune ove godine je otkupljivan za 80 dinara, što je mnogo bolje nego prethodnih, kada je vuna bila skoro yabe. Ženke daju runo od tri do četiri kilograma, a ovnovi i do šest kilograma. Vredi da sam ostrižem stado, jer se inače striženje po komadu plaća 150 dinara po komadu, tako da umesto izdatka, ta suma ostane u domaćinstvu i meni za provod, a pored toga posao je savesnije i kvalitetnije obavljen.

Tekst i foto: Milorad Mitrović