O novom modelu razvoja Vojvodine: Važne su promene u glavama

Pozdravljam ovu nameru i smatram je delom vizije koju lider Vojvodine očito ima. Nužan je, mišljenja sam, angažman svih stručnih i intelektualnih potencijala u Pokrajini, kako bi se pomoglo Vladi u nastajanju da Vojvodinu vrati na putanju, društveno-ekonomskog rasta i razvoja sa koje je očito „skliznula“. Jer činjenica da čak 15 lokalnih zajednica Vojvodine spada u grupu nerazvijenih – govori o zaostajanju ovog nekada vodećeg ekonomskog regiona u prethodnoj Jugoslaviji. S tim u vezi želim da istaknem neka moja gledišta i ukažem na izazove, što bi moglo da pomogne u osmišljavanju ovog sistemskog projekta.

Potrebno je, pre svega, obezbediti i realizaciju ustavne odredbe o finansiranju AP Vojvodine i to dosledno i nedvosmisleno, što zahteva potpun politički konsenzus između vlasti na pokrajinskom i republičkom nivou, koga očito do sada nije bilo. Pored toga i paralelno sa tim, treba utvrditi razvojne prioritete Vojvodine, koji će se pažljivo i uz javnu raspravu odrediti u okviru strateških dokumenata koji bi trebalo da budu sadržaj navedene vizije. Uz to, nužno je privući investitore, posebno u izvozne programe, a model štednje dopuniti modelom potrošnje, što podrazumeva rast plata i penzija, što je višestruko značajno za uspešnost razvojnog koncepta.



Kada su u pitanju razvojni modeli, ekonomsku nauku treba obavezno konsultovati, a ne metodom političkog voluntarizma srljati u promašene društvene eksperimente. Upravo zbog toga važno je u proces osmišljavanja svih segmenata buduće ekonomske politike države uključivati Univerzitet, koji raspolaže sa ogromnim, uz to nedovoljno iskorišćenim potencijalima.



Inače, smatram da je Univerzitet u Novom Sadu do sada neuporedivo najveći i najbolji projekat vlade APV, koja je bila njegov osnivač pre 56 godina. U taj projekat treba i dalje ulagati, jer ulaganje u znanje, za razliku od svih drugih ulaganja, ne podleže „zakonu opadajućih prinosa“, već naprotiv – zakonu višestruke dobiti. Zbog toga treba, na sve moguće načine, zaustaviti „odliv mozgova“, posebno iz oblasti zdravstva, koje nam je (svim građanima) od životne važnosti. I ne samo zaustaviti, već i zaposliti najbolje i najtalentovanije, te time afirmisati zdravu kadrovsku politiku, čiji cilj treba da bude stvaranje jakog nacionalnog kadra.



Od mnogobrojnih aspekata razvojnog modela ističem tri, koja su posebno važna za Vojvodinu: održivi razvoj, ruralni razvoj i kulturni razvoj Vojvodine. Pri tome taj razvoj treba da prati pametan rast, održiv rast i inkluzivan rast. Pametan rast podrazumeva obrazovanje, održiv rast – zelenu ekonomiju, a inkluzivan rast – socijalnu održivost.



Održivi razvoj je nužnost koja proističe ne samo iz nedavno preuzete obaveze naše zemlje sa Samita u Parizu, već i zbog dosadašnjeg neodrživog razvoja u svim oblastima. S tim u vezi posebno zabrinjava naše neracionalno iskorišćavanje prirodnih resursa i ugrožavanje prirodne sredine i zdravlja čoveka, flore i faune. Zbog toga su energetska efikasnost i korišćenje obnovljivih izvora energije inperativ, bez koga nema daljeg razvoja. Isto tako, ne možemo se razvijati bez ozbiljne prevencije kada je u pitanju uticaj klimatskih promena. Neodrživo je, takođe, stanje u svim oblastima infrastrukture, koja je „krvotok“ privrede i društva.



Ruralni razvoj je koncept razvoja EU, koji je bogom dat za Vojvodinu. On je istovremeno i koncept regionalnog razvoja, bez kojih je nemoguć budući razvoj. Ruralni razvoj podrazumeva multifunkcionalnu poljoprivredu (poljoprivredu i „oko poljoprivrede“), agroindustriju (kao osnovicu reindustrijalizacije, koja bi zajedno sa softverskom industrijom i dualnim obrazovanjem mogla da bude nosilac budućeg razvoja Vojvodine), turizam (posebno agroturizam), preduzetnišvo (posebno agrarno), sve oblike biznisa (posebno agrobiznis). Za sve to je potrebo razvijati povoljan i stimulativan poslovni ambijent uz afirmaciju nove razvojne filozofije, kao i nastavak reformi (sektorskih, sistemskih i društvenih).



Kulturni razvoj, pak, proističe iz činjenice da je „nerazvijenost stanje duha“. Pored toga, Vojvodina, kao multikulturalna sredina, raspolaže ogromnim kulturnim kapitalom evropskih razmera, koji bi trebalo, novim ulaganjima, „oživeti“ i obogatiti, a ne degradirati i provincijalizovati. Nema danas modernog i uspešnog koncepta razvoja bez kulture, koju ne smemo zaboravljati i zapostavljati. Kultura i obrazovanje su naš identitet, i naša budućnost.



I na kraju, da bismo sve ovo i mnogo čega drugog postigli, nužne su promene na svim nivoima. Posebno su važne „promene u glavama“, promene „socijalnog genotipa“, promene sistema vrednosti. Potrebno je pokrenuti „energiju i veru“ (kako kaže premijer A. Vučić), a „u rad uneti volju, nameru, težnju da se time koristi opštem cilju“, kako je govorio Jovan Cvijić još 1907. godine. Potrebna je, naime, promena paradigme, što je veoma teško i sa neizvesnim ishodom. Da li je moguće promeniti Srbiju? Moguće je uz dugoročno kvalitetno obrazovanje i moralno ozdravljenje, vrednoću, strpljenje, poverenje i veru, kao i stimulativan ambijent i institucije, što smo, nažalost, izgubili u društvu nemorala, korupcije, manipulacija, laži i prevara, koje je, nadam se, za nama.



Dr Radovan Pejanović

(autor je profesor Univerziteta u Novom Sadu)