Novi poslanički zahtevi za staru osudu zločina

tome kako bi naša država trebalo da se odredi prema tom datumu. U tom fonu su u proteklih desetak dana usledila dva predloga rezolucije. Jedan je stigao od LDP-a, LSV-a, SDA i Zelene stranke, koje sa svojih 11 poslanika traže usvajanje Predloga rezolucije o genocidu u Srebrenici. Drugi je inicirao poslanik kluba najjače stranke u parlamentu – SNS, predsednik NSS-a Marijan Rističević, koji je uputio u skupštinsku proceduru Predlog rezolucije o zločinima u Srebrenice i oko nje od 1992. do 1995. godine. Reč „genocid” u Rističevićevoj verziji se ne spominje, za razliku od one prve, koja je ističe i u samom nazivu. Rističević predlaže da se 11. i 12. jul odrede kao dani za sećanje na sve žrtve ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, dok rezolucija Lige i LDP-a „osuđuje genocid u Srebrenici, svako poricanje genocida i proglašava 11. jul za Dan sećanja na genocid u Srebrenici“.

 je svetlo dana ugledao i treći dokument, koji deluje kao „utuk” na dva ranije incinrana, iako predsednica DSS-a Sanda Rašković Ivić ističe da njihova rezolucija nije „odgovor na neke druge, već je to dug žrtvama i istorijskim činjenicama”. Naime, Demokratska stranka Srbije podnela je parlamentu Predlog rezolucije o genocidu Nezavisne Države Hrvatske koji je počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata”. Predlog rezolucije govori da je zločin nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH na području današnje Hrvatske, BiH i Srbije, smišljen i planiran genocid kako je definisano Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Rezolucijom je predviđeno da Vlada Srbije odredi datum Dana sećanja na žrtve genocida u NDH i da „država osnuje i izgradi memorijalni kompleks srpskim žrtvama genocida”.

Koliko je potrebno da se Srbija ogradi, odredi, ili zatraži od drugih da to učine kada su u pitanju zločini na prostoru bivše Jugoslavije? Na pitanje da li je potrebno da sama Srbija sebi pripiše genocid, odgovor je dao Savet bezbednosti UN u julu prošle godine, nakon što, doduše ruskim vetom, nije usvojena britanska rezolucija kojom je trebalo da masakr u Srebrenici 1995. godine bude osuđen kao genocid.

Sama Skupština Srbije svoj odgovor je dala još pre šest godina, usvajanjem dve deklaracije, koje su i danas na snazi – jedna je vezana za Srebrenicu, a druga za zločine nad Srbima. U martu 2010. parlament je doneo deklaraciju kojom se osuđuje masakr u Srebrenici, ne nazivajući taj zločin genocidom. Deklaracija je usvojena tek nekoliko minuta posle ponoći, posle gotovo 13 sati burne rasprave, na predlog tadašnje vladajuće koalicije koju je predvodio DS, tesnom većinom od 127 glasova.

Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. godine izvršen genocid, a u tekstu se osuđuje zločin, bez pominjanja termina genocid. Protiv nje su bili DSS, NS, dok poslanici SNS-a, SRS-a i LDP-a nisu glasali. Poslanička grupa „Napred, Srbijo!” podnela je tada, neposredno pred početak skupštinskog zasedanja, svoj predlog deklaracije „o osudi svih zločina učinjenih u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji i posebno zločina u Srebrenici”. U predlogu naprednjaka je stajalo da parlament osuđuje „kako zločine prema srpskom narodu, tako i zločine koje su pripadnici srpskog naroda počinili nad pripadnicima drugih naroda, a posebno zločin koji je izvršen nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine i naveden u presudi Međunarodnog suda pravde”.

Poslanici Skupštine Srbije usvojili su, ali tek nekoliko meseci kasnije, i Deklaraciju o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije, kojom se najoštrije osuđuju zločini u oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina prošlog veka i izražava žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja. Za deklaraciju su glasala 133 poslanika ZES-a, SPS–JS-a, G-17 plus, PUPS-a, SVM-a i LDP-a, dok poslanici SRS-a, DSS-a, NS-a i SNS-a nisu glasali.

S. Stanković

Šta je jače

Prilikom usvajanja takvih akata, često se vode polemike o tome šta ima jaču pravnu snagu, dekalarcija ili rezolucija. U skupštinskom pojmovniku se tumači da je deklaracija izjavni, načelni akt državnog organa, kojim se javno saopštava ili zauzima stav o važnom političkom, ekonomskom, međunarodnom ili nekom drugom pitanju ili događaju.

S druge strane, rezolucija se navodi kao akt Narodne skupštine koji sadrži političku odluku i donosi se na kraju pretresa političkog pitanja. Tim aktom Narodna skupština zauzima određeni stav ili saopštava važnu političku odluku o unutrašnjim, spoljnim, finansijskim i drugim političkim pitanjima.