Svi smo isti i jednaki, kad nas ljubav spaja

U znak dobrodošlice, po ulasku u kraetivno-radnu Kuću 3, mališani su nas okitili tek napravljenim narukvicama i obradovali srdačnim zagrljajima – najiskrenijim dečjim gestovima koji nam od početka kazuju da smo se našli u jedinstvenoj porodici, oazi sigurnosti i nežnosti koja postoji već 41 godinu.

– Nedostaju im ljubav i pažnja i najviše se trudimo da im to pružimo – rekla nam je vaspitačica-volonterka Renata Mihalj koja nas je dočekala i ugostila.

U Dečjem selu trenutno je smešteno više od 80 dece, a po stanovima još dvadesetak. Do sada je pod krovovima deset stambenih kuća spavalo više od 1.500 štićenika, a po statistici, u Selu je sve manje dece. Naročito ih je malo bilo tokom naše posete jer je počeo letnji raspust te su neki otišli na privremeni boravak u svojim porodicama, a neki su na sportskom igralištu, gde igraju košarku i odbojku.

– Od 10. jula dvadesetak dece od pet do 15 godina ide u Italiju, u SOS kamp koji okuplja decu iz Dečjih sela celog sveta. Ostaju tamo do tri nedelje. Inače, tamo imaju obebeđeno sve, kao i ovde – objašnjava nam Renata.

A šta im je inače sve obezbeđeno u Dečjem selu ? Osim kreativnih radionica na kojima prave nakit ili rade dekupaž, slobodno vreme ispunjeno im je i raznm iskustvenim radionicama na kojima uče da prave medenjake koji su simbol i čuvari njihovih osmeha. Takođe, vode ih u gradski prevoz i razne javne ustanove da bi naučili da se snalaze u njima, ali vežbaju i takozvano menjanje uloga, kada uče kako da se ponašaju u različitim situacijama. Budući da je počelo toplo letnje vreme, deca često odlaze na Štrand i bazen, a ove prošle nedelje po grupama išli su u „Petrolend”.

Osim navedenog, vaspitači im svakodnevno pomažu i pružaju podršku u učenju i izradi domaćih zadataka, a uče ih i koja su njihova prava. A gde su prava, tu su i obaveze. Naime, reč je o sistemu bodovanja koji podrazumeva ocenjivanje (ne)ispunjenih obaveza koje imaju. Na primer, da li su ustali na vreme, da li su oprali zube, očistili ono što su imali za zadatak i slično. Sistem se sastoji iz četiri nivoa i svako dete koje ispuni određeni broj bodova, prelazi na sledeći nivo. Krajnja nagrada bude dozvola da prespavaju kod drugara, dobiju kompjuter u svojoj sobi, odu na letovanje... Renata nas uverava da je takav princip dobar jer na taj način deca stiču radne navike i životnu rutinu.

– Sve što mi kažu, ja to uradim – kaže nam mirni i najposlušniji štićenik Miroslav Cvejić (12) dok se po stolu igra autićima sa svojim drugarom. – Trenutna obaveza mi je usisavanje boravka, ali sam odnosio i crne kese za smeće. Važno je da to radimo da bi sve bilo uredno, a i da bismo se navikli.

Leontina Marković (8), zvana Tina, veoma aktivna i radoznala devojčica, neprestano je dovikivala da želi da priča s nama, a onda... Šta voli da radi? Ništa! Šta joj je najinteresantnije? Ništa! Kako se prave medenjaci? Nikako! Koji sport voli? Nijedan! Ali, uspeli smo da doznamo da najviše voli da vrti hulahop i igra školice, a kad odraste, želi da bude kuvarica ili frizerka.

Deca idu u vrtić ili osnovnu školu u Sremskoj Kamenici, a srednjoškolci putuju u Novi Sad. Stariji štićenici koji još uvek spadaju pod zaštitu i, na neki način kontrolu Dečjeg sela, trenutno su u stanovima i studiraju ili rade. Naravno, to važi samo za one za koje vaspitači procene da su spremni na samostalnost i odlazak u Novi Sad. Da bi postigli zadovoljavajući nivo samopouzdanja i samopoštovanja, na tome, kroz razgovore, najviše rade svakog dana.

Taman kad smo odlučili da se vratimo u redakciju, Tina je ipak odlučila da nam otkrije da najviše voli da pravi medenjake u obliku srca i smeška, kao i tajni recept koji sadrži: brašno, jaja, kakao, cimet, med, šećer i sve ostalo što inače ide u medenjake. I opet, za pozdrav, usledili su zagrljaji, nove narukvice, muzika s klavira, osmesi i mahanje. Jedino smo tako svi isti i svi jednaki.

L. Radlovački