Očuvanje narodnog umeća životna misija

– pedagog, etnograf, muzeolog, književnica i prevodilac, koja je iza sebe ostavila dragocene i još uvek neprevaziđene etnološke radove i učestvovala u osnivanju nekih od naših najvažnijih muzejskih institucija, a poznata je samo u uskom stručnom krugu. Ako se tome doda da je govorila devet jezika, objavljivala radove na nekima od njih, prevodila tekstove iz oblasti književnosti, pedagogije, psihologije, etnologije, sakupljala narodne priče, bajke, pesme, pisala priče i romane, prikupljala etnološki materijal i pisala tekstove iz oblasti etnografije, činjenica da šira javnost nedovoljno zna o njenim zaslugama i doprinosu književnom, kulturnom i prosvetnom životu više nego čudi.

Tačno na dan kada je pre 70 godina umrla, 30. juna, u Zbirci strane umetnosti viša kustoskinja Muzeja grada Novog Sada Dušanka Marković razgrnula je zavesu zaborava s te, svojevremeno jedne od najistaknutijih ličnosti naše kulturne scene.

– O Jelici Belović se može pričati s različitih aspekata – kaže Dušanka Marković. – Ona može biti predmet izučavanja i od nje mogu učiti i prosvetno-pedagoški radnici, i etnolozi, i antropolozi, i ljubitelji lepe pisane reči. Ostavila je tako mnogo narodima na Balkanu, a zauzvrat nije dobila ništa. Nije bila za života nagrađivana, bar nisam uspela doći do tih podataka. Ni u porodičnom krugu nije imala previše sreće. Još uvek ne postoji nijedna ulica koja nosi njeno ime ni u jednom gradu, a zaslužila je da to bude i u Banja Luci, i u Sarajevu, i u Mostaru, i u Zagrebu, i u Splitu, a naročito u Novom Sadu, gde je provela poslednje dve decenije života. Kao da je bila žena rođena pre vremena. Danas bi svaka žena s njenom biografijom, a naročito bibliografijom, sigurno bila članica Akademije nauka, i to ne samo Srbije. Zaslužila je da bude i članica hrvatske, francuske, poljske, nemačke akademije...

Jelica Belović je rođena u Osijeku 1870. godine, gde joj je otac predavao u gimnaziji. Tu je završila osnovnu školu, potom katoličku školu u samostanu u Đakovu, kao i Učiteljsku školu u Zagrebu. Studirala je na Višoj pedagoškoj školi u Beču i u Parizu. Po završetku studija službovala je kao stručna učiteljica u Zagrebu, Rumi, Osijeku, Mostaru, potom je bila nastavnica Trgovačke škole u Sarajevu, a od 1907. do 1909. bila je direktorka Više devojačke škole u Banjaluci, gde su je školske vlasti prevremeno penzionisale zbog njenih jugoslovenskih ideja. Venčala se 1896. godine s Poljakom Jankom Bernadžikovskim koji je službovao u Okružnom sudu u Mostaru i iz tog braka imala je sina Vladislava Gabrijela Bernadžikovskog.

Po završetku Prvog svetskog rata Jelica Belović Bernadžikovski se seli u Novi Sad, gde je do ponovnog penzionisanja bila nastavnica u Mešovitoj građanskoj školi, a uporedo s pedagoškim delovanjem nastavila je da se bavi etnografijom i muzeologijom, objavljujući stručne radove, a kao eminentni i iskusni etnolog učestvovala je i u formiranju Muzeja Matice srpske, koji je posle prerastao u Muzej Vojvodine. U Novom Sadu živle je kao podstanarka na nekoliko adresa – u Đurđa Brankovića 6, Zemljane ćuprije 2 i Jugoslovenske armije 2, gde je 1946. godine umrla. Sahranjena je na Uspenskom groblju, gde ne postoji ni grobno obeležje, a nije uvršćena ni na listu znamenitih ličnosti koje su tu sahranjene.

– Jelica je bila pionir u mnogim oblastima kojih se dotakla, kako u vezilačkoj delatnosti, tako i dečjoj igri i dečjoj psihologiji, ali i ženskim pitanjima, kao što su prostitucija i emancipacija – kaže Dušanka Marković. – Jedna je od začetnica moderne etnologije na prostoru Južnih Slovena. U časopisima „Ženski svet“, „Srpska vezilja“, „Srpska domaja“ i mnogim drugim širom Evrope pisala je poučne članke u kojima je snažno promovisala tradicionalnu tekstilnu ornamentiku. Posao na zaštiti i očuvanju narodnog umeća videla je kao svoju misiju i na njoj istrajno radila ceo život. Sama je o sebi zabeležila da su joj najdraži vezovi te da se trudi da im podigne cenu i ljubav među našim i tuđim svetom.  

Za svoj plodan dugogodišnji rad za života nije doživela društvena priznanja. I pored takvih rezultata rada, Jelici nikada nisu „cvale ruže“. Želela je svom rodnom gradu Osijeku da pokloni dve kuće za zgradu budućeg muzeja s kompletnom ličnom zbirkom prikupljenih vezova, a tadašnje vlasti su to odbile. Njen jedini zahtev bio je da za svog života bude neplaćeni kustos u njemu. 

Inicijativu za postavljanje spomen-ploče Jelici Belović Bernadžikovski u Novom Sadu podnele su članice Kola srpskih sestara, a slična je pokrenuta i u Sarajevu: da se postavi spomen-ploča na kući gde je Jelica godinama živela.

Z. Milosavljević

Bogata zaostavština

Zaostavština Jelice Belović Bernadžikovski se danas čuva u Historijskom arhivu u Sarajevu, u Muzeju Vojvodine, Rukopisnom odeljenju Matice srpske, Univerzitetskoj biblioteci u Los Anđelesu i u Arhivu u Rimu. Njen bibliografski opus sadrži više od 800 jedinica. Reč je o više od 50 zasebnih izdanja, knjiga, o 600 tekstova u našim časopisima i više od 50 u starnim glasilima.