Između „Prvo Britanci“ i zajedničkog tržišta

 ubio 52-godišnji napadač na ulici u Birstolu gde se zatekla u kampanji za ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji – brat dotičnog tvrdi da je osumnjičeni imao psihičke probleme i da „uopšte nije bio ispolitizovan“. Svedoci su, međutim, kako mediji prenose, izjavili da je pre samog čina napadač povikao „Prvo Britanci“! A upravo to je ime partije desničarskih ekstremista i neprijatelja islama osnovane 2011. godine, koja se izdaje za „čuvara hrišćanskih, britanskih vrednosti“.

U tom slučaju politička pozadina ovakvog čina biće neizbežno prisutna i u glavama britanskih glasača na referendumu u četvrtak, na kome će odlučivati o odlasku ili ostanku u Evropskoj uniji. Štaviše, možda bi čitav kontekst u vezi ubistva čak mogao presudno da utiče na tu odluku, s obzirom na to da su simpatije bezrezervno pripale nevinoj žrtvi koju nacija oplakuje – nije li stvar otišla predaleko, pita se britanska javnost, kada se i poslovično hladnokrvni Englezi suočavaju s niskim strastima „bregzitovaca“ tj. pobornika odvajanja Ostrva od EU u političkoj debati? Tek, na stotine ljudi je u noći između četvrtka i petka ostavilo cveće i palilo sveće ispred Vestminsterske palate u Londonu a službene zastave su postavljene na pola koplja.



Koksova je bila poslednjih meseci u Laburističkoj partiji posvećena ostanku Velike Britanije u Uniji. Politička nada Laburističke partije prethodno je desetak godina radila za međunarodnu humanitarnu organizaciju Oksfram iz Njujorka i boravila u brojnim zonama sukoba i ljudske bede. A poslednje mesto koje se ispostavilo kao najopasnije za nju – bio je njen rodni grad. Brojni britanski listovi su doneli na naslovnim stranama priče o 41-godišnjoj ženi, dok su „Gardijan“ i „Telegraf“ citirali njenog muža: „Yo je verovala u bolji svet i svakoga dana se za to borila“.



Ne samo desničarski ekstremisti, nego ni desničarski populisti, međutim, ne dele ideale za koje je stradala Koksova, a pogotovo ne njeno zalaganje za EU. Pre svega Partija za nezavisnu Veliku Britaniju (UKIP) Najyela Faraya, ali ni dobar deo konzervativaca premijera Dejvida Kamerona, u koje je uperena većina pogleda javnosti. Predvodi ih evroskeptični bivši gradonačelnik Londona Boris Yonson, čija kampanja se pokazala dovoljno snažnom, tako da su na samom ulasku u ciljnu krivinu glasovi „za“ ili „protiv“ EU negde na pola-pola.



Pobornici „bregzita“ zalažu se, pre svega, za suverenitet Velike Britanije, koja je u skladu sa snagom svoje ekonomije treći najveći neto platiša u buyetu Unije (zemlje članice daju 1% svog nacionalnog dohotka). Žele i da povrate kontrolu nad granicama, spreče zloupotrebu britanskog socijalnog sistema, i protive se prekomernom upravljanju iz Brisela koje nije u skladu s njegovim manjkom demokratskog legitimiteta. Protivnici izlaska iz EU, s druge strane, upozoravaju pre svega na ekonomske posledice, gubitak poslova i tržišta, prihoda po domaćinstvu, pad funte...

Rečju, obe strane veruju da bi „bregzit“ izazvao politički i svaki drugi zemljotres, koji bi se i te kako osetio u celoj Evropi. Ova, pak, sve to gleda i preračunava se. Tako je pobornica nezavisnosti Francuske Marin Lepen – koja želi da naredne godine postane predsednica Treće Republike na krilima uspeha na lokalnim i regionalnim izborima, najavila takođe referendum, podstaknuta britanskim istomišljenicima. Potom je i holandski desničar Gert Vilders zatražio „nedgzit“, ujedno se priključivši frakciji evrofoba u Evropskom parlamentu. Tradicija ekonomskog liberalizma s obe strane Kanala u tom nagovaranju na nacionalnu suverenost svakako igra značajnu ulogu, kaogod i opozicija prema „briselskoj superdržavi“.

Ali, u mnogim članicama se oseća nelagodnost i frustracija. Poljska nacionalno-konzervativna vlada strahuje od bregzitovskog scenarija, budući da je milion Poljaka već trbuhom za kruhom na Ostrvu. Dok službeni London škrguće na bilo kakva socijalna davanja u slučaju gubitka posla, poljska premijerka Beata Šidlo javno govori da je njena zemlja i od EU i od Britanije profitirala. To vodi Varšavu u dvostruku igru visokog rizika. Mnoge poljske porodice žive od novca koje im šalju bližnji koji rade u Velikoj Britaniji, pa ako ta slavina presuši, poljski političari će se i te kako češati gde ih nije svrbelo.



Austrija se do sada rađe bavila sama sobom, izostajući iz rasprave o budućnosti EU. Mediji su se „bregzita“ doticali sporadično, da bi se preko noći sve promenilo na nedavno održanim predsedničkim izborima. Proevropski raspoloženi Aleksander van der Belen je, doduše, odneo šnur, ali je kandidat evroskeptične FPO za dlaku izgubio i ne očekuje se da će stavovi kritični prema EU ubrzo splasnuti – pogotovo ako Britanci odu. Šef diplomatije Sebastijan Kurc je stoga ovih dana upozorio da bi u tom slučaju uticaj ostalih država članica u pravcu razvoja socijalne unije porastao „što bi imalo ogromne negativne posledice po EU“. Tim rečima je samo ponovio britanski argument.



Upravo u tački užeg ili šireg povezivanja u EU se račva čitavo referendumsko pitanje. Komentator londonskog :Fejnenšel tajmsa“ Gideon Rahman je u autorskom članku za nemački „Cajt“ upozorio na nedostatak razumevanja između Britanaca i predstavnika pojedinih članica EU. Malo njih je, zapravo, svesno koliko temeljno i ozbiljno se vode rasprave na Ostrvu o EU – a mnogo više njih tu dilemu pripisuje nekakvoj britanskoj ekscentričnosti, snovima o imperiji, i mešavini ksenofobije i gubitka osećanja za realnost. Rahman tvrdi da je u korenu nesporazuma zapravo to što Britanci i Nemci vide evropski projekat prilično različito, prvenstveno zbog istorije u periodu posle Drugog svetskog rata.                   

Za Nemce je Evropa u tom periodu postala pitanje moralnog i političkog iskupljenja, dok su Britanci stupili u EU bez puno emocija, iz pragmatičnih, pre svega ekonomskih razloga. Osećajući se pobednicima u ratu, mnogo lakše im je pao gubitak imperije koja je ionako imala više nego problematičan status, budući da je iskovana u moru krvi i u osvajačkim ratovima. Kolektivno sećanje Britanaca na Drugi svetski rat do dana današnjeg je prožeto svojevrsnim ponosom i drugačije je u odnosu na ostatak Evrope, tvrdi Rahman. Oni zato i nisu odveć zainteresovani za Evropu kao politički projekat i zadržali su snažno osećanje za nacionalnu državu i vlastite političke ustanove.                     

Otuda britanski evroskepticizam prema EU jačem povezivanju i produbljivanju odnosa – tako nešto se tumači kao ugrožavanje britanskog identiteta i institucija. A predstavu da je EU antidemokratski projekat deli puno Britanaca, ne smatrajući da je reč o savezu 28 zemalja koje su posvećene miroljubivom dijalogu i demokratskim vrednostima. Oni, naime, veruju da je „vestminsterska demokratija“ prvoklasna vrlina. Ako se tome pridoda fakat da je britanska ekonomija u ovom momentu jedna od najuspešnijih na Starom kontinentu, na kome s izuzetkom Nemačke nema dobrih primera, zašto bi se Ostrvo vezivalo za gubitnike, argumentuju evoskeptičari. Pogotovo što je tu i pretnja navale migranata, koji od prošlog leta u talasima pristižu u Evropu. Pri tome ne haju za to što je britanski ekonomski uspeh, na koji su toliko ponosni, posledica pre svega plasiranja domaće proizvodnje na zajedničko tržište, a preko EU i na svetsko.



U četvrtak, kada izađu na referendum, britanski glasači će ove momente sigurno vagati, ali ne treba prenebregnuti ni potonji „faktor Koks“: da li je bila uzaludna smrt žene koja je verovala u bolji svet i posvetila se njemu, sve sa Britanijom u EU, uprkos pokličima „Prvo Britanci“!



Relja Knežević