Kad Vulfovi grade kuću

u Nemačkoj, bez kuće ili sa kućom, ima puno. No, ovde je reč o bivšem predsedniku države, čiji je sunovrat i politički krah započeo upravo zbog – kuće.

Vulfovi, koji su se u međuvremenu razveli, pa ponovo pomirili, potpisali su, naime, kod izvesnog javnog beležnika u Hildeshajmu ugovor o kupovini placa od 270.000 evra, površine 1.000 metara kvadratnih, objavio je “Bild am Zontag”. Oni na tom placu žele da grade kuću za svoju “pačvork” porodicu: za zajedničkog sina Linusa (8), sina Leandra (13) iz prvog braka bivše prve dame i ćerku Analenu (23) iz prvog braka bivšeg nemačkog predsednika, koji je nekada važio za nosioca nade svojih demohrišćana, a danas je daleko od političke javnosti.



Vulfovi će ponovo potražiti svoju sreću u Grosburgvedelu, dvadesetk kilometara od Hanovera, gde su i nekada živeli u kući koju su prodali za 650 000 evra. Upravo jedan privatni kredit težak pola miliona evra za tu spornu, prodatu kuću, s kojim je sve počelo, koštao je bivšeg predsednika ostavke. Vulf je, naime, kao predsednik vlade Donje Saksonije u jednom odgovoru poslanicima prećutao taj svoj polamilionski kredit za kuću. I “kola su krenula nizbrdo”, pa je Vulf, inače najmlađi nemački predsednik u istoriji, morao 2012. da podnese ostavku.



Sada, četiri godine kasnije, jedna kratka vest o novoj kući starog predsednika, otvorila je u javnom diskursu temu kakvi su, zapravo, nemački političari: da li su dobri govornici ili zamuckuju, da li lažu, kradu, falsifikuju, uživaju drogu, bave se dečjom pornografijom, ili su humana, bezgrešna stvorenja koja žive samo u skladu sa božjim, a onda i ovozemaljskim zakonima? Vulf je, inače, slobodan čovek, pošto je u sudskom procesu oslobođen optužbi za korupciju i podmićivanje, ali ima i onih koji se nisu izvukli, pa je, recimo, zbog afera “doktorat-plagijat”, koje su potresale vladu Angele Merkel, nekolicina njih morala da se povuče sa javnih funkcija pošto je utvrđeno da su notorni prepisivači.



Jedan od najpoznatijih “prepisivača” je bivši ministar odbrane, baron Teodor cu Gutenberg, nekadašnja politička zvezda bavarske Hrišćansko-socijalne unije o čijim se kancelarskim ambicijama govorilo, a koji se, uz puno buke i bruke, povukao iz politike, pošto je utvrđeno da je njegov doktorat, zapravo, plagijat. Optužen za plagijat bio je i šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer, poznat i po tome što je svojoj supruzi poklonio sopstveni bubreg i time zaradio ogromno ljudsko poštovanje – on je, istina, uspeo da zadrži i čast i doktorat, a danas bi ga mnogi Nemci želeli za kancelara.



Nemački političari su se nalazili i na udaru optužbi zbog uživanja opojnih druga, pa je tako poslanik Bundestaga, socijaldemokrata Mihael Hartman, priznao je da je “veoma malo” konzumirao “kristal met”, a Bundestag je potresao i slučaj “Edati”, kada je tadašnji poslanik socijaldemokrata Sebastijan Edati (koji se potom povukao iz parlamenta) optužen za posedovanje fotografija sa scenama dečje pornografije, što je za posledicu imalo smene u vladi Merkelove.



Sam Edati je odbacio optužbe da je pedofil, te je napao kritičare, ali i priznao kupovinu fotografija sa golim dečacima, obrazlažući da je u istoriji umetnosti akt muškaraca, ali i mladih i dece – „duga tradicija”. I odbio je da se izvini zbog svojih postupaka. “Ja ne moram i neću da se izvinim zbog svog privatnog života, niti da ga pravdam... Zaštita privatne sfere je elementarna stvar jedne pravne države...”, smatra ovaj socijaldemokratski političar, čija je majka Nemica, a otac Indijac.



Ovo su samo pojedinačni slučajevi iz političkog života 83-milionske nemačke države koja u svojoj federalnoj strukturi, osim savezne države i državnih organa, ima i 16 pokrajinskih skupština i vlada, pa samim tim i ogroman broj političara. No, Nemačka, međutim, što je posebno važno za jednu demokratiju, ima veoma jaku parlamentarnu kontrolu, ozbiljno biračko telo koje ne zaboravlja lako propuste političara. kao i moćne, slobodne medije.

Uostalom, upravo je Vulf s početka priče osetio kako izgledaju pretnje medijima.



On je, naime, šefu “Bild” Kaj Dikmanu ostavio poruku u “mejl-boksu” kojom je želeo da utiče na tabliod, tačnije na sadržaj i vreme objavljivanja teksta o njegovom uzetom, a prećutanom kreditu za kuću. I time je, zapravo, započeo njegov pad. Vulf je, naime, 21. decembra 2011. pozvao Dikmana i ostavio mu preteću poruku, a samo dva meseca kasnije podneo je, kao prvi šef države u istoriji Nemačke, ostavku i nestao sa političke scene zemlje.

 

Radmila Lalić

(autorka je spoljnopolitički komentator)