Kad kiša zalije duvan se dobro prima

baš kao što je bilo u petak, pa smo u dvorištu Miodraga Mine Lazića (63) u Golubincima rasad duvana sorte “virdžinija” zatekli na traktorskim prikolicama. Kiša, koja je prethodnog dana padala kao iz kabla, prekinula je rasađivanje duvana, pa su domaćini, ali i brojna paorska bratija u ovom sremskom selu, iščekivali i licitirali hoće li se njive prosušiti posle podne, u šta su mnogi sumnjali, ili će rasađivanje morati da ostave za sutradan.

– Čim vreme dozvoli i prosuši se, krećemo, nastavićemo da rasađujemo. Pošto se već bliži podne, ne verujem da će to biti danas, pa ćemo verovatno imati radnu subotu i nedelju – prognozirao je u petak Miodrag Mina Lazić.

Domaćin napominje da u svakom slučaju kiše nije na odmet, jer je dobro da ono što je već rasađeno pokisne pošto se tada sto posto primi.

– Duvan se posle rasađivanja lako prima, samo da nam kiša dozvoli da radimo, ali nije dobro ako se žuri i rasađuje na neprosušenoj oranici – dodaje Lazić.

Naš domaćin, ali i svi proizvođači duvana u Golubincima, rasad za sopstvene potrebe zasnivaju u hidroponiji, pod plastenicima, od početka maja pa dok potraje sledi rasađivanje, potom negovanje useva, zakidanje cvetova i višemesečna berba od početka jula do prvih mrazeva u oktobru, sve dok se ciklus ne završi sušenjem u sušarama i isporukom fabrici duvana Japan tobako internešnel u Senti.

Sa setvom rasada pod plastenicima kreće se u martu, a Lazić objašnjava da rasađivanje zavisi od vremenskih prilika. Dok ne dospe za rasađivanje rasad duvana raste u stiroporskim kontejnerima na vodi, gde se u toku rasta šiša tri do pet puta, jer se tako bolje razvija.

Na njivu se nije moglo, pa domaćin ima vremena da nam precizira da prilikom rasađivanja četvoro radnika sedi na sadilici, koja se vuče traktorom, a jedan ili dva radnika iza kontrolišu i popravljaju, ako ima nekih problema i eventualno popunjavaju praznine rasadom. Tako je za rasađivanje potrebna ekipa od pet ili šest ljudi, a Miodrag je zadužen za dopremanje rasada na njivu.

U ataru Golubinaca i okolini kompanija JTI ima ugovorenu proizvodnju na oko 1.000 hektara, a još 200 hektara ugovorile su druge fabrike duvana. U proizvodnji duvana ima dosta posla tako da u vreme branja i sušenja dolazi dosta sezonske radne snage sa strane. Gazdinstvo Miodraga Mine Lazića “virdžiniju” uzgaja na devet hektara i ovo je peta godina kako je u ovoj priči. Lazići imaju 12 katastarskih jutara sopstvene zemlje, a obrađuju ukupno 19 i žive samo od poljoprivrede, a pored duvana ove sezone prvi put na nepuna dva hektara biće industrijski paradajz za preradu, za sušenje.

Kad su Miodrag i njegova supruga Vera ostali bez posla, u izdavačkoj delatnosti i trgovini, bili su prinuđeni da se okrenu poljoprivredi. Dok nisu prešli na duvan, bili su posvećeni bostanu, paradajzu, kupusnjačama, krompiru, drugom povrću i kukuruzu šećercu.

– Uzgoj duvana u Golubincima su doneli ljudi koji su ovamo došli, izbegli i prognani iz Hrvatske, a mi starosedeoci Sremci u početku smo bili rezervisani prema toj proizvodnji jer nam je sve to bilo strano i čudno – priča Lazić. – Trebalo nam je vremena da vidimo kako to sve ide, a kada smo se uverili da to nije loše, sada je već među proizvođačima “virdžinije” skoro trećina starosedelaca Sremaca, mada većinu i dalje čine naše komšije koje su se u vreme raspada Jugoslavije doselili iz Hrvatske. Više smo se bavili klasičnim ratarskim kulturama i povrtarstvom, ali smo se odlučili da krenemo u proizvodnju duvana, uvidevši da je najisplativija. Imamo instalirane dve velike sušare od 78 ramova, što je dovoljno da se osuši list duvana sa površina koje su nam pod duvanom.

Posla oko duvana ima za sve ukućane, a za rasađivanje, kopanje, zalamanje cvetova i naročito branje lista angažuju se sezonski radnici. Za saradnju sa kompanijom JTI Miodrag Lazić, ali i drugi proizvođači duvana imaju samo reči hvale, jer ih u potpunosti prati u proizvodnji i ispunjavanju obaveza. Repromaterijal, stručna podrška i sve što je neophodno stiže na vreme. Prema potrebi proizvođačima se daje i avans u novcu, pa su upravo dobili finansijsku potporu za sadnju i okopavanje, a ona je većini neophodna za vreme berbe za isplatu berača.

– Godišnje isporučujem oko 15 tona suvog lista i od toga i prihoda od povrća obezbeđujemo egzistenciju. Pored sigurnosti koje nam obezbeđuje ugovaranje proizvodnje i sigurna isporuka fabrici u Senti, država bi mogla dodatno da pospeši proizvodnju duvana premijama ili subvencijama, pošto se od duvana itekako dobro puni državna kasa. Duvan je usev koji za poljoprivrednike i celo selo sada daje najviše. U Golubincima radne snage ima, koliko ima, a uglavnom najveće su potrebe u vreme berbe, kada većina sezonaca dolazi iz Kostolca i Bujanovca. To su ekipe koje dolaze i odrađuju kompletno poslove na zalamanju cvetova, branju lista i vađenju iz sušara – saznajemo od Lazića.

Oni dok traje sezona stanuju po kućama kojih je u selu dosta praznih, a proizvođači duvana im snose troškove smeštaja, struje i vode i nadnica. U sezoni poslova na raspolaganju su tri i po do četiri meseca. Golubinački farmeri im za rasađivanje i okopavanje plaćaju satnicu 170 do 200 dinara, već u zavisnosti kako se ko pogodi, dok se za branje obično pogađa dnevnica za kompletnu ekipu po sušari, da je u toku dana naberu i kada se list duvana nakon šest-sedam dana osuši da ga izvade i spakuju u kutije za isporuku kompaniji JTI. Berači sa strane su lane dnevno zarađivali oko 1.800 dinara, s obzirom na to da im se plaća stanovanje i prateći troškovi, a domaći sezonci iz Golubinaca zarađuju nešto više jer farmere ne opterećuju troškovima.

Milorad Mitrović

Duvan najisplativiji

– Iako zahteva mnogo rada mislim da je duvan najisplativiji, mada lično nisam baš zadovoljan, ali to je do mene, jer sam imao manje duvana u odnosu na najveće ovdašnje proizvođače koji ga uzgajaju i na nekoliko desetina hektara pošto nisam imao dovoljno svoje zemlje. A što se tiče povrća koje sejemo u mnogo manjoj meri nego ranije, sada svega na jednom jutru, situacija se prilično izmenila i mnogo je nepovoljnija. Od kada su prisutni veliki trgovački lanci, hipermarketi i tržni centri, cene povrća su pale i paorima je mnogo lošije. Trgovci  bukvalno sa cenama guše sve. Dok je preovlađivala povrtarska proizvodnja išli smo na beogradski kvantaš i na pijacu na Konjarniku. Sada smo se preorijentisali većinom na duvan, na duže staze, i da sam mlađi ne bih puno razmišljao nego bih povećavao površine. Ovako, sve će zavisiti od sina Nikole, koji se trenutno opredelio za paradajz, ali ja bih voleo da se posveti duvanu. Nikola je završio za veterinarskog tehničara, ali stoku, sem nešto za domaće potrebe, ne držimo, jer se ne isplati – kategoričan je domaćin iz Golubinaca.