Bogdanović: Pozorište je izgubilo svoju oštrinu

jednog čitanja prepoznajemo oko nas i u nama – kaže Aleksandar Bogdanović, glumac Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku koje sa Nušićevim “Sumnjivim licem”19. maja gostuje u Novom Sadu. Saradnja je uspostavljena sa Novosadskim novim teatrom koji predstave izvodi na pozorišnoj sceni Gimnazije “Laza Kostić” gde će igrati i osiječki ansambl. Režiju i adaptaciju potpisuje naša rediteljka Olja Đorđević, scenografiju Vesna Popović, koreografiju Andrea Kulešević, muziku Irena Popović, a tekstove songova Maja Pelević.

Aleksandar Bogdanović je završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi Branka Pleše. Igrao je zatim u Zrenjaninu, Vršcu, Novom Sadu, Kikindi. Uloga Čičikova u Gogoljevim “Mrtvim dušama” donela mu je nagradu za najbolju ulogu na Festivalu vojvođanskih pozorišta, 2009. Pre sedam godina vratio se u rodni grad i postao stalni član ansambla HNK u Osijeku. Već prva uloga u tom teatru, Viteza Olivera Urbana u Krležinoj “Ledi” ovenčana je nagradom na Marulićevim danima. Dva puta je nominovan za Nagradu hrvatskoga glumišta (sporedna muška uloga) za Levina u „Ani Karenjinoj” i (glavna muška uloga) za Yorya u predstavi “Ko se boji Viryinije Vulf” INK u Puli. Trenutno igra u osam predstava aktuelnog repertoara u matičnoj kući.

Igrao je i sa glumačkom družinom “Histrion”, kao i u serijama „Larin izbor”, „Počivali u miru” i filmovima „Poslednja audijencija” RTS, „Plavi voz” Janka Baljka, „Ponoćno sivo” i glavnu ulogu u dugometražnom ostvarenju Branka Ištvančića „Most na kraju svijeta”.

* Nušićeva univerzalna i svevremena satira dugi niz godina nije bila na repertoaru vašeg teatra. Kako ga, tokom ovih godinu dana koliko se igra, publika doživljava i kakav je vaš Jerotije Pantić, lik koji tumačite?

– Hrabar potez, na svu sreću i uspešan bio je postaviti Nušićevo „Sumnjivo lice”na daske HNK u Osijeku. Ali kako je Nušić savremenik ovih prostora istinitost njegovih karaktera bez obzira na određene jezičke razlike pronašla je put do publike. Nakon odigranih predstava u Subotici, Somboru (čija je predstava „Sumnjivo lice” u režiji Jagoša Markovića antologijska) stičem utisak da smo uspeli i radujem se novosadskom izazovu. Snaga naše predstave je u kolektivnoj igri. Generacijski homogenoj i uigranoj. Moj Jerotije je sitna, uplašena duša, nemoćan da odgovori izazovima koji izvana ulaze u njegovu kancelariju i zatiču ga nespremnog i ranjivog. Osvetoljubivog.

* Koliko je teško igrati komediju i doseći Nušićev briljantni humor, uspeti ismejati ljudsku prirodu, vlastohleplje i sve ono što to sa sobom nosi, a da  bude istinito na sceni?

– Nušićevi likovi prosto „izazivaju” glumca da pretera u zaigranosti. Toliko su jasno definisani i zadati da ih već nakon jednog čitanja prepoznajemo oko nas i u nama. Zastidiš se sebe samog, rekao bih. E sad, zavisi od rediteljske koncepcije i žanrovske zadatosti koliko ćemo u glumačkoj igri isticati ili ne njihove mane i na taj način možda malo (hajdemo reći pojačati ili prenaglasiti) stil igre. Bitno je da je taj stil igre ujednačen kod svih aktera predstave.

* Da li u vašem glumačkom postupku „lovite” likove i situacije iz svakodnevnog života, koliko je za glumca važan taj dar opažanja i da li je to moguće preneti na scenu?

– Apsolutno. Dva su puta ka liku, rekao bih. Bar kod mene. Dar zapažanja, tj. videti a ne samo gledati, jako je važan za glumca. Kada neke odrednice karaktera kojeg glumim ne pronađem u sebi, svom iskustvu, posežem za drugim putem. Makar i da ta polazna tačka u početku liči na puku imitaciju, vremenom, u procesu rada, postaje moja i prirodna.

* Kakvu vrstu pozorišta volite i kakva pitanja, po vama, savremeni teatar danas treba da pokreće?

–Pozorište je, bojim se, izgubilo svoju oštrinu. Kada pokuša da bude savremeno ili aktuelno (što je bolja odrednica) često ode u formu zanemarujući sadržaj i princip uzročnosti. Aktivne i „hrabre”predstave su ono što me pokreće i čemu se bezuslovno predajem. Ipak nakon ovoliko iskustva razloga za strah više nemam.

* HNK je započeo saradnju razmenjujući predstave sa Novosadskim novim teatrom, Narodnim pozorištem iz Sombora... da li je moguće ponovo uspostaviti neki zajednički kulturni ili bar pozorišni prostor u regionu i kako vi vidite budućnost ovakve saradnje?

– Upravnik i direktor Drame HNK intenzivno u skladu sa finansijskim mogućnostima rade na regionalizaciji ovih prostora (u kulturnom smislu). Drama HNK bukvalno ne izlazi iz autobusa. Pre dve godine učestvovali smo na zatvaranju Sterijinog pozorja u Novom Sadu sa čuvenom predstavom „Unterstadt” koja će na jesen gostovati u Beogradu. Sombor i Subotica su naša stalna gostovanja, a sada i scena Novosadskog novog teatra. Radujem se i jedva čekam da predstavim i sebe i glumce iz predstave mojim kolegama sa klase i novosadskoj publici. Osim u Hrvatskoj često igramo u BIH, Sarajevu, Tuzli, Zenici, a nedavno smo se vratili iz Mostara gde smo gostovali upravo sa “Sumnjivim licem”.

* Završili ste Akademiju umetnosti u Novom Sadu, igrali ste zatim zapažene uloge u nizu vojvođanskih pozorišta, šta je bio podsticaj da promenite sredinu i vratite se u Osijek i koliko u glumačkoj karijeri znači novi ambijent, nova publika? Nedostaje li vam Novi Sad?

– Rođen sam u Osijeku. Sasvim sudbinski, bez namere ili planiranja, radim u Osijeku. Vezan sam za Novi Sad svojim kćerkama, roditeljima i sestrom. Znači neraskidivo. Svojim kolegama vezan sam za Zrenjanin, Kikindu, Vršac i naravno Novi Sad. Emotivno i iskreno. Često sam tu. Ali „svoj” HNK Osijek ne bih menjao ni za šta na svetu. Ovde mi je savršeno.

Nina Popov