Bratstvo se uzda u božju pomoć i vinograd Dobrice Ćosića

kontrapitanjem: da li je bio na Svetoj gori. Bar 80 odsto nije. Ali ta putovanja, naročito ono prvo, pre sto godina, i sad, mnogo se razlikuju.

Do početka prošlog veka ljudi koji su posetili Hristov grob i dodali svom imenu „hayi“ uživali su veliki ugled i poštovanje. Ali malo ih se odlučivalo za taj dug, naporan i nimalo jeftin put. Budući hayija je morao, pošto dobije preporuku svoje patrijaršije, da putuje do Carigrada pa čeka dva dana dozvolu Vaseljenske patrijaršije i vizu britanske ambasade da uđe u Palestinu. U Jerusalimu je šest nedelja strogo postio u nekom pravoslavnom manastiru, i tek kad se pričesti, mogao je da ode do groba, dobije sertifikat i titulu „hayi“. Baba mi je pričala da je porodični prijatelj Ilija Dragutinović, kad se pre stotinak godina, posle dva meseca potucanja po Evropi i Maloj Aziji kao hayija vratio kući, bio u takvom stanju da ga rođena žena nije prepoznala. Pomislila je da je prosjak, dala mu dva dinara, parče hleba i zatvorila vrata.

Ići danas na Hristov grob je lako kao do Akropolja. Za dva sata ste avionom u Tel Avivu, a kad vas u Jerusalimu povorka turista ponese kroz crkvu do Hristovog groba, ne verujem da od škljocanja foto-aparata i govora vodiča koji na raznim jezicima pričaju uvek istu priču, možete osetiti neko blaženstvo u duši. Poželećete da što pre izađete.

Na Atosu je sve drugačije. Bio vernik ili ne, u miru i tišini oseća se teško opisivo prosvetljenje. Nisam vernik – Vladeta Jerotić me je ocenio kao tradicionalnog hrišćanina – ali na Svetoj gori ni mene taj osećaj nije zaobišao. Prvi put sam bio 1977. s grupom prijatelja. U Solunu smo dva dana čekali dozvolu tamošnje eparhije i grčke policije pa se zaputili u gradić Uranopolis, na samoj granici Svete gore. Grčka policija sve koje uhvati bez dozvole odmah proteruje iz zemlje, dok je ženama pristup oduvek strogo zabranjen.

Po predanju, bežeći od kuge u Srbiji, car Dušan je došao u Hilandar sa suprugom Jelenom, ali ona nije kročila na tlo Gore Atonske jer su je sluge do jednog od pirgova preneli u nosiljci. Možda nije bilo tako, ali vladar je bio veliki dobrotvor manastira pa mu je, sem izdašnih novčanih priloga, dao nekoliko metoha. Čuo sam da je početkom sedamdesetih godina prošlog veka jedna Amerikanka grčkog porekla, preobučena u muškarca, prevarila monahe Hilandara, ali je posle nekoliko dana otkrivena, kad je gluvonemi kuvar kom je njen hod bio sumnjiv, pogledao kroz ključaonicu njene sobe. Policija ju je proterala i kaznila doživotnom zabranom ulaska u Grčku. Kuvar, pošto je video nagu ženu, sam sebe je kaznio šestonedeljnim postom u ćeliji-samici samo na hlebu i vodi.

Ploveći brodom od Uranopolisa do pristaništa Dafne, usput smo prolazili pored manastira, koji su većinom na obali ili blizu nje, i mogu se lepo videti, pa se „foto-kruzinzi“ povremeno priređuju i za žene. Najlepši je Pantelejmon, ali je na mene poseban utisak ostavio veličanstveni Simonopetra, uklesan u steni koja visi nad morem. Na Atosu postoji 20 manastira (pride 12 skitova i više od 600 kelija), svi su grčki, a po jedan imaju Srbi, Bugari i Rusi. Pred polazak smo dobili i „vaučer“ s kojim smo mogli spavati i jesti u bilo kojem. Već je prošlo podne kad smo žurno krenuli ka Ilironu, da bismo stigli pre mraka, dok se ne zatvore manastirske kapije. Lepo smo primljeni i ugošćeni večerom, iako je vreme obeda prošlo, spavali u čistim i urednim sobama, ujutru na brzinu razgledali manastir i požurili na brod za Hilandar. Srećom, dan je bio miran, plovili smo pored Stavronikite, Pantokratosa, Vatopeda (gde se Sveti Sava zamonašio) i Esfigmena pa se usidrili u hilandarskoj arsani. Krenuli smo pored vinograda koje je kalemio Dobrica Ćosić, čest i uvažen gost Hilandara, prošli kraj Dušanove česme i posle pola sata ugledali kroz šumu obrise manastira. Kad smo videli visoke zidine, pirg Svetog Save i veliku kapiju, zanemeli smo od uzbuđenja. U dvorištu smo ugledali bezbroj doksata (balkona, prozora i čardaka ni na nebu ni na zemlji), a u dnu Milutinovu crkvu s visokim čempresima. Juče smo se kupali i sedeli u kafanama Uranopolisa, a onda, kao da nas je vremenska mašina prenela pet-šest vekova unazad.

Na Svetoj gori se računa po satu u sedištu Vaseljenske patrijaršije, dakle četiri časa unazad. Ručak je u 10, večera oko 16, a leže se u 19 jer vas u 1.30 budi klepalo na jutarnju molitvu koja počinje u 2 i traje do 5.30.

Stigli smo baš na ručak i posluženi sočivom skuvanim na zejtinu i vodi, te manastirskim kiselkastim vinom. Pre ručka čita se molitva, a tokom obroka se ne govori. Sva jela su posna, kuva se povrće (pasulj, kupus, kelj, krompir i drugo), a za praznike, Božić, Uskrs i manastirsku slavu Vavedenje, služi i riba. Posle obeda su nas odveli do trpezarije da se odmorimo i pogledamo biblioteku. U knjizi gostiju videh da posetioci stižu iz celog sveta zbog raznih pobuda (vizantolozi, istoričari, a i obični turisti), a iz Jugoslavije samo Srbi. Večerali smo pa pospani i umorni preskočili jutarnju molitvu. Sutra smo, blagodareći akademiku Voji Đuriću, videli i riznicu s fantastičnim artefaktima.

Tokom letovanja s društvom u Grčkoj 1987. imao sam sreću da u hilandarskom metohu Kakovu upoznamo oca Mitrofana. Mada običan monah, zbog svoje mudrosti i samoobrazovanja (govorio je nemački i grčki), uživao je veliki ugled na celom Atosu. Kao predstavnik Hilandara, dva puta je u Kareji predsedavao Protati, svetogorskoj „vladi“, pa vodio i poslovne pregovore s Nemačkom o izvozu manastirske drvne građe. Kad je čuo da želimo da vidimo Hilandar, ali nemamo dozvole, pozvao nas je da zajedno s njim pođemo na trodnevni boravak u manastir, brodom iz Jerisosa. U hilandarskom pristaništu ugledasmo neobičan prizor: u moru je stajao mlad čovek, do kolena u vodi, potpuno go, povremeno uranjao i izranjao. Oko njega su stajala trojica monaha, takođe u vodi, sa sve mantijama, pevajući molitve. Mitrofan objasni da upravo krste iskušenika Serafima: „Doveo sam ga iz Nemačke, nije bio kršten i živeo je u ateističko-komunističkoj srpskoj porodici. Kad je čuo moje priče o Hilandaru i osetio miris moje mantije, iznenada mu se javila želja da napusti porodicu i zamonaši se“. Videvši da se čudimo, naglasi da najviše iskušenika dolazi iz ateističkih porodica, retko verujućih.       

Ispred manastirske kapije videli smo dve gotovo zaravnjene humke i jednu nedavno iskopanu, s krstačom na kojoj je pisalo Đorđe Roš. Kad monah umre, sahrani se u tom privremenom groblju, posle dve-tri godine otkopaju se kosti i lobanja, operu u vinu i odnesu u manastirsku kosturnicu. Kosti se stave u zajednički drveni sanduk, a lobanja na policu po redosledu smrti i na čelu lobanje mastiljavom olovkom ispiše samo monaško ime umrlog. Znajući kako se sahranjuju monasi, začudio sam se tom uređenom grobu, ali nam otac Hrizostom objasni. Rošovi, poreklom Alzašani, prešli su u pravoslavlje, a Đorđe, veliki industrijalac u Beogradu, pred sam rat je napustio zemlju, putovao po svetu, obogatio se, ali u starosti, ostavši sam, blizu Svete gore kupio kuću. Često je Hilandaru darovao velike sume novca, ikone, stare knjige, putire i drugo. U znak zahvalnosti, monasi su učinili presedan i jedini je Srbin koji u Hilandaru ima svoj grob.

Shvatili smo da je vreme, koje se ovde meri vekovima, zaista relativan pojam. Za jednu staru jabuku uz zid Milutinove crkve monasi tvrde da je stara više od 400 godina, mada se nikad ne zaliva, orezuje ili prska. Bio je to zapravo ogroman, sav truo panj, iz kojeg su izbile mladice koje posle dve-tri godine postaju drvo, rađaju male jabuke i traju 30-40 godina, a kad se osuše i istrunu, ciklus se neobjašnjivo ponavlja. Otac Pajsije, najstariji kaluđer, slabašnim glasom nam reče: „Uz božju pomoć, sve imamo i ništa nam ne treba spolja. Hleb mesimo sami, vina je iz vinograda koji je uredio Dobrica, a imamo i veliki povrtnjak koji je još Milutin uredio“. „Koji Milutin?“, upitasmo. „Pa kralj Milutin“, mirno odgovori starac.

Blagodareći ocu Mitrofanu, videli smo i riznicu koja se retko otvara. A u njoj je basnoslovno bogatstvo: pokloni raznih kneževa, kraljeva, careva i drugih, od Stefana Nemanje do danas, kao i jedinstvena ikona Bogorodice Trojereučice. Sišli smo i u kosturnicu s redovima lobanja preminulih monaha. Poslednji se zvao Sava, pisalo je na čeonoj kosti. Kako se ovde smrt jednostavno rešava! Taj čovek kao da nikad nije ni postojao. Samo je ostala lobanja. Od nas, kad odemo s ovoga sveta, ostaje bar ime, ako je to neka uteha.

Većina starijih monaha bila je u četnicima, pobegli su iz zemlje pred kraj rata, živeli po inostranstvu i već u zrelim godinama došli da se zamonaše. Nikad se više nisu vratili u Srbiju, ali su još uvek govorili srpski, s jakim naglaskom svog kraja. No, kad bi stigao neki strani turista, bilo je smešno slušati ih kako govore odličnim nemačkim ili engleskim jezikom. Povremeno su dolazili razni ljudi, uglavnom oni koji su doživeli neke lične ili porodične tragedije. Neki bi posle iskušeničkog staža odustajali, a drugi ostajali do smrti u manastiru.

I pored sveg uživanja, nije se bilo lako probuditi za jutarnju molitvu, koju mi, Srbi, nismo smeli propustiti. Bunovni bismo se obukli i krenuli niz škripave stepenice, no, kad bismo videli Milutinovu crkvu u mraku i mala okna vitraža kroz koja se probija svetlost, zastali bismo kao deca kad prvi put vide božićnu jelku. U crkvi je sve bleštalo od sveća. Kad molitva počne, senke na freskama i monotoni bruj monaha stvaraju mističnu atmosferu pa bilo da ste vernik ili ne, obuzme vas neobično osećanje. Kao da smo pripadnici neke tajne hrišćanske skupine koja se u katakombama moli, strahujući od upada legionara. Posle molitve, sa svećom u ruci, pitao sam Mitrofana gde da je upalim za mrtve, a on odgovori da oni ne prave razliku između mrtvih i živih. Kad smo izašli na svetlo dana, i čarolija noći je nestala. Posluženi smo rakijom, ratlukom i hladnom vodom. U 6 sati svaki monah odlazi na svoje poslušanje, a mi se tajno uvlačili u sobe da se odmorimo pa opet šetamo. Za tri dana u Hilandaru sam shvatio: ovi ljudi su smireni i zadovoljni jer im ne treba ništa više od onog što imaju, a mi koji živimo drugim životom često smo umorni i nervozni zbog mnogo suvišnih obaveza i stvari koje nas opterećuju, a to ne shvatamo.

Piše: Vojislav Bubiša Simić

Žitije oca Mitrofana

Čudesna je biografija oca Mitrofana (1923-1999), valjda takvu može stvoriti samo Srbija i 20. vek. Rođen je kao Milan Mišulić u šumadijskom selu Ratari i bio u Smederevskoj Palanci đak sedmog razreda gimnazije kad je počeo rat. Čim su partizanske akcije izazvale masovne odmazde Nemaca, stupio je u Srpski dobrovoljački korpus, koji je formirao predsednik profašističkog pokreta „Zbor“ Dimitrije Ljotić. 

U jesen 1942. u jednoj borbi s partizanama je ranjen i izgubio oko, te raspoređen za četnog prosvetara. Nakon pogibije Ljotića maja 1945, čiji je bio lični pratilac, sa saborcima je dve godine proveo u logorima u Italiji, odakle je prebačen u Zapadnu Nemačku, gde završava veliku maturu. U Parizu je diplomirao na poznatom Sergijevskom pravoslavnom institutu, a u Minhenu Bavarsku akademiju za grafičare i postao slovoslagač. Osnovao je štampariju „Iskra“ i kad ju je razradio sa dva ratna druga, zamonašio se 1961. u Hilandaru dobivši duhovno ime Mitrofan.

U bratstvu su zatekli samo onemoćale „sede brade“ mladi kaluđeri, pa prepuni entuzijazma, prihvatali su se raznih poslušanja (Mitrofan čak šest) i ubrzo obnovili zamrli duhovni i ekonomski život manastira. U metohu Kakovu napravio je strugaru za preradu drvene građe, podigao veliki ribnjak, izgradio kućice za stanovanje, nabavio je traktor, trudio se oko bašte i sadio voće. Otvorio je Hilandar prema svetu, i počeli su da dolaze naučnici i poštovaoci sa svih kontinenata.

Od 1976. putovao je i držao predavanja po celom svetu, gde god je bilo Srba. Postao je jedan od najslavnih Hilandaraca, naročito od kad je objavio čuvenu knjigu „Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu“, prevedenu na sedam jezika. Njegova duhovnost je bila nenametljiva, govorio je da se „monah ravna prema najboljem i najgorem, na najboljeg se ugleda a od najgoreg uči kakav ne treba da bude“.

Tokom rata u Bosni i Kninskoj Krajini je neizmerno pomogao svoj narod i organizovao dovođenje više hiljada izbegličke dece i invalida na oporavak u poznato egejsko letovalište Asprovaltu. Nudili su mu, kao dobrotvoru, mesto senatora Republike Srpske, ali je tu počast odbio.