Borislav Stanković dva dana proveo u Novom Sadu

boravio je u Novom Sadu. Iako je grad u kojem je, posle rodnog Bihaća, proveo najranije dane svoje mladosti, posetio da bi prisustvovao promociji autobiografske publikacije „Igra mog života“ i učestvovao u snimanju dokumentarnog filma o svom životu i radu, nije ni slutio kakve će počasti i poštovanje doživeti u Srpskoj Atini i da će se, hodeći stopama svoje mladosti, njegov boravak pretvoriti u najlepšu bajku.

Jedan od četvorice očeva jugoslovenske košarke već od ranog jutra nije skidao osmeh s lica kada je kročio u dvorište Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, odnosno Muške realne gimnazije „Kralj Aleksandar I”, kako se zvala u njegovo vreme. U srdačnom razgovoru s direktorom Gimnazije Radivojem Stojkovićem te članovima muške i ženske košarkaške sekcije pod rukovodstvom profesorke Tatjane Mitrović, Bora se sa setom i bez poteškoća prisetio dana provedenih u toj školi i I-5 razreda, potom razrednog starešine Vladimira Božovića, koji je predavao francuski jezik, kao i tadašnjeg direktora dr Branka Magaraševića.

– Mnogo emocija i lepih uspomena me veže za zidove ove škole, posebno gimnastičke sale, koju baš nismo mnogo voleli zbog sprava, ali i onih manje lepih jer sam s porodicom morao da, pod vihorom rata, prekinem deo mog života vezanog za Novi Sad i odem najpre u Ledince, a potom u Beograd. Ova gimnazija je istorijsko mesto, ne samo za Novi Sad već i za Pokrajinu i državu – rekao je, između ostalog, 91-godišnji čika Bora, koji je s velikim uvažavanjem pričao i odgovarao na pitanja učenika.

U znak zahvalnosti što je posetio njihovu školu, direktor Stojković je Bori poklonio repliku Zaveštajnog pisma Save pl. Vukovića, osnivača Srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. Potom se Bora sa svojom ćerkom Ljiljanom uputio u Zmaj Jovinu 21, gde su Stankovići živeli po dolasku iz Bihaća. Obilazeći prostorije stana, u kojem su sada advokatska kancelarija i kafić, sećao se mnogih detalja, pa čak i onih gde je polomio zub igrajući fudbal na terasi. Stan je bio u blizini Advokatske komore Novog Sada, gde je njegov otac bio prvi generalni sekretar.

Aprila 1941. godine, zbog okupacije od mađarskih fašista, Stankovići su bili primorani na to se smeste u Ledincima, rodnom mestu njegovog oca Vasilija, uglednog novosadskog advokata, a ista sudbina ih je zadesila posle šest meseci, kada su Srem okupirale ustaše. Upravo Stari Ledinci bili su jedna od rašnjih destinacija, gde su čika Boru i njegovu ćerku Ljiljanu dočekali direktor JKP „Gradsko zelenilo” Aleksandar Bogdanović, u ime domaćina i meštana i Mirjana Vasilić, a odredište je bila kuća u Drvarskoj ulici broj 1, koju od  krasi ploča koja će sadašnje i buduće generacije podsećati na taj podatak. Poseban ton i pečat dočeku dali su članovi KUD „Vinogradar”, kao i tradicionalni pogača i so.

Stanković je, u pratnji velikog broja Ledinčana, obišao i mesnu crkvu u kojoj se nalazi spomen-ploča poginulima u Drugom svetskom ratu, među kojima je i nekoliko članova njegove familije. Tokom posete, Aleksandar Bogdanović je istakao da im je veliko zadovoljstvo što su ugostili takvu sportsku veličinu i legendu i u znak zahvalnosti za sve što je učinio za našu zemlju, uručio mu grb i ilustrovanu istoriju grada Novog Sada, kao i foto-monografiju Fruške gore.

Jovo Galić

Dobrodošlica za legendu

Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević primio je  u Gradskoj kući Borislava Stankovića, bivšeg jugoslovenskog košarkaša i trenera, kao i dugogodišnjeg generalnog sekretara Međunarodne košarkaške organizacije, a nakon toga i njenog počasnog sekretara.

–- Više puta sam istakao da je lepša strana poziva gradonačelnika to što ste u prilici da upoznate i ugostite neke od najuglednijih ličnosti iz raznih sfera društva – rekao je Vučević. – Čast mi je da razgovaram s legendom košarke i, za mene, večnim predsednikom FIBA, gospodinom Stankovićem, koji je posebno vezan za Novi Sad, odnosno za njegovu sremsku stranu, Ledince. Drago mi je što mogu u ime građana Novog Sada da mu poželim dobrodošlicu i nadam se da će tokom svog boravka u gradu evocirati uspomene iz svog detinjstva. Stanković je rekao da mu je veliko zadovoljstvo i čast što je u Gradskoj kući u gradu u kojem je proveo dane detinjstva.

– Nekako i pored toga što u Beogradu živim gotovo 60 godina, Novi Sad je ostao moj grad – kazao je Borislav Stanković. – U Beogradu me vrlo često zovu Novosađanin jer mi je verovatno ostao takozvani lalinski naglasak. Za Novi Sad me vezuju divne uspomene, gimnazijski dani, kao i sport, i to tenis, jer u našoj zemlji košarka nije bila razvijena u tom periodu..