Najteže je dokazati kartelske dogovore

U toj deceniji Komisija je, ocenjuju ekonomisti, postala prepoznatljiva po stručnosti, nezavinosti i autoritetu, i na dobrom je putu da po respektabilnosti dostigne tela koja u nekim državama postoje znatno duže.

– Najveći izazov, a ujedno i prioritet Komisije za zaštitu konkurencije je kako prepoznati i obezbediti dokaze za postupak ispitivanja povrede konkurencije na tržištu Srbije. U tom smislu, cilj nam je postizanje što veće efikasnosti u borbi protiv onih koji krše pravila konkurencije – kaže u razgovoru za „Dnevnik” dr Miloje Obradović, predsednik Komisije za zaštitu konkurencije. – Važno je i da javnost zna koji je mandat Komisije za zaštitu konkurencije. Tu, pre svega, mislim na same učesnike na tržištu, ali i na potrošače kao kupce ili korisnike usluga, jer, u krajnjem ishodu, svaku povredu konkurencije plaćaju upravo oni – kroz više cene proizvoda, smanjenu ponudu ili njen lošiji kvalitet. Inače, mora se znati i to da Komisija ne štiti konkurente, nego konkurenciju na tržištu.



Za proteklih deset godina Komisija za zaštitu konkurencije je kroz praksu uvidela i neke nedostatke postojećeg zakona. Kakvi nedostaci su uočeni i kako će oni biti otklonjeni u novom zakonu?



– Postojeći zakon je već u velikoj meri usaglašen sa pravnim tekovinama Evropske unije. Ipak, želimo da budemo proaktivni i, u tom smislu, idemo u korak sa svim unapređenjima prava zaštite konkurencije koju sprovode oni čija je tradicija u oblasti politike zaštite konkurencije značajno duža od naše. Podsetiću na to da je Srbija imala zakon iz 2005. koji je regulisao politiku zaštite konkurencije, da je 2009. donet sasvim novi Zakon o zaštiti konkurenciji koji je nadležnost sprovođenja politike zašite konkurencije u potpunosti poverio Komisiji.

Ovaj propis dodatno je unapređen izmenama iz 2013. Te promene su predstavljale proces pravne harmonizacije, kako na planu definisanja koncepta zaštite konkurencije, tako i u pogledu uspostavljanja značajnih pravnih instituta kao što su i nenajavljeni uviđaj ili „pokajnički program“. U svakom slučaju, ideja nam je da odredbe novog zakona preciznije urede postupak pred Komisijom, što bi rezultiralo i efikasnijom primenom Zakona. Naša zamisao je da on bude rezultat široke rasprave i novih ideja, kako od strane stručne javnosti, učesnika na tržištu i nevladinog sektora, tako i svih onih koji mogu da doprinesu kvalitetnim zakonskim rešenjima.



Na koje sve inicijative za procenu konkurencije na tržištu reaguje Komisija?



– Komisija reaguje na svaku podnetu inicijativu za pokretanje postupka. Neke inicijative su osnovane, pa Komisija može da pokrene postupak, a neke se nakon analize odbacuju, jer stručna službe Komisije konstatuje da ne predstavljaju povredu konkurencije. Važno je znati i to da inicijative podnete Komisiji mogu biti i anonime, kao i da svaki podnosilac, ukoliko želi, ima obezbeđenu zaštitu. Podnosioci inicijative mogu biti pravna i fizička lica, udruženja...



Koliko je slučajeva postojanja kartelskih sporazuma imala Komisija?



– Neki od tih postupka su još uvek u toku, pa ne mogu da iznesem tačan broj... Prvi potvrđen slučaj je bio 2007. Reč je o sporazumu između taksi prevoznika o primeni jedinstvene cene taksi usluga. Kasnije su vođeni i okončani slučajevi kartela u oblasti osiguranja, drumskog prevoza putnika, nabavke sportske opreme. Imali smo i otkrivene kartele u javnim nabavkama, kada su nameštane ponude. Danas će retko ko otvoreno praviti kartelske dogovore, već su učesnici međusobno čvrsto interesno povezani. Zato se oni smatraju najtežim za dokazivanje. Najefikasniji je način kada imate informacije direktno od nekog od učesnika kartela. Naš zakon predviđa da može biti oslobođen plaćanje novčane kazne učesnik u kartelu ako prvi prijavi nedozvoljeno dogovaranje, pod uslovom da nije incijator kartela. To je praksa svuda u svetu Noi, bar za sada, u praksi najčešće Komisija sama prikuplja dokaze na osnovu kojih utvrđuje postojanje kartela.



Tek prošle godine Komisija je prvi put nenajavljeno ušla u neke kompanije jer je imala dovoljno informacija o mogućim povredama konkurencija. Da li je to jedan od načina da se brže sprovodi zaštita od konkurencije?



– Da, Komisija je lane prvi put koristila nenajavljeni uviđaj, tj. ulazak u prostorije učesnika na tržištu radi prikupljanja dokaza. Tome su prethodile stučne obuke službenih lica ovlašćenih da vrše uviđaj. To nije ni malo jednostavna operacija. Uz diskreciju, potrebno je vrhunsko znanje i obučenost. Nenajavljeni uviđaj je samo jedan od zakonom predviđenih instrumenata za utvrđivanje povrede konkurencije i primenjuje se kada Komisija pretpostavlja da može doći do uništavanja dokaza o povredi konkurencije. Pored nenajavljenog uviđaja postoji i, kao što sam već naveo „pokajnički program”.



Komisija poseduje najsavremeniju forenzičku opremu potrebnu za utvrđivanje povrede konkurencije. Koliko joj ona koristi?



– Ona značajno olakšava pronalaženje dokaza o povredi konkurencije. Pomoću nje je moguće izvršiti analizu i prikupljanje elektronskih podataka kod učesnika na tržištu za koga se sumnja da je izvršio povredu. Koristi se najčešće prilikom nenajavljenih uviđaja, a za upotrebu forenzičke opreme i softvera službena lica Komisije su prošla posebne treninge.



Ljubinka Malešević 

Nepravilnosti u javnim nabavkama



Komisija vodi i postupke zbog nameštanja ponuda pri javnim nabavkama. Na kakve nepravilnosti u tim postupcima nailazite?



– I ta oblast spada u prioritete u aktivnostima Komisije, s obzirom da povrede u toj oblasti znače nenamensko trošenje novca svih poreskih obveznika. Kada je u pitanju nameštanje ponuda u javnim nabavkama, moram priznati da je lepeza nezakonitog ponašanja široka – od dogovaranja uslova, preko dogovaranja cena, do dogovaranja učesnika o nastupu u javnim nabavkama, ali je cilj uvek da se eliminiše konkurencija koja treba da obezbedi nižu cenu i odgovarajući kvalitet.