Kada se udruže kiša i prazni buđelari

vreme da se „ponuda za svačiji džep” preseli izvan zvanične lokacije na kojoj posluje „Tržnica” – na trotoar duž Bulevara oslobođenja.

Pešaci se ne bune. Raznovrsna ponuda privlačna je za oko, još uvek i za džep, ali u razgovoru s uličnim prodavcima uglavnom ćete naići na identičnu konstataciju:

– Nešto od robe čija cena ne prelazi 100 dinara još i prodamo, a ostalo – jako teško. Narod nema novca, a još kada je vreme kišovito, onda je pazar baš tanak – očajavali su naši sagovornici, skoro uzalud čekajući da nešto zarade.

A šta se sve može kupiti na potesu između „Dnevnikove” palate i semafora na uglu Jevrejske i Bulevara oslobođenja?

Ako pođemo od izrečene tvrdnje da se prodaju artikli koji koštaju do 100 dinara, videćemo da je i njihova ponuda šarolika.

– Najbolje idu čarape, par košta 50 dinara, a ima i tanjih i debljih, sportskih i dečjih – kaže jedan od prodavaca, naglasivši da gotovo pođednako dobro kupce „nalazi” i donji veš, tačnije gaće i gaćice, jer za dva para treba izdvojiti 150 dinara. Istina, „rok trajanja” niko nije spominjao, ali „za te pare, ni prati ne vredi”, bar tako tvrde sugrađani u prolazu.

Za 100 dinara se na pomenutoj lokaciji takoreći svakodnevno može kupiti tri kesice lavande za čuvanje odeće od moljaca, banane „na akciji” po 65 dinara kilogram, dok i one po “redovnoj” ceni taman ulaze u pomenutu stotku. Kod uličnog prodavaca satova  „za stoju” mogu da se pronađu narukvica ili poneki kaiš, dok jedan od njih obično ne štedi grlo u nameri da oglasi da za tu „specijalnu cenu” može da se kupi čak 36 plastičnih štipaljki. Za „teslu” ovih dana možete kupiti i kilogram živih karaša, buket zumbula, tri pušle listova neprskanog zelja za sarmice, dva DVD-a sa po četiri filma ili tri sunđerčića za pranje posuđa.

Ko poželi da „obraduje” trpezu pakovanjem od deset jaja iz organskog uzgoja, mora da doda još 20 dinara, a za istu cenu kod uličnih prodavaca mogu dase kupe i hulahopke.

Zamena baterije za sat, takozvane renate, košta 300 dinara, a ručni sat može da se pazari i za 500 dinara. Prisustvovali smo „opipavanju pulsa” kada je potencijalni kupac pokušao da „od lovca napravi lovinu”, nastojeći da proda svoj sat uličnom prodavcu za 280 evra!

– Prodao sam nedavno svoj „šafhauzen” za 370 evra, a kupac će ga „uvaliti” u Nemačkoj za 600 – objašnjavao je iskusno naš sagovornik, uveren u to da bi malopređašnji ponuđač svoj sat dao i za 260 evra!

Čuli smo da prođu imaju i creva za tuš, koja koštaju 200 dinara, dok u kompletu s ručicom staju 350. Donji delovi trenerki bili su 400 dinara, ali smo, uz kratkotrajno cenkanje, cenu brzo oborili za 100 dindži.

Nešto veću svotu novca treba odvojiti za vunene čarape, koje prodavac ceni 500 dinara, a odmah pored njega, žena za dečje patikice raznoraznih veličina – od broja 19 do 36 – traži 600 dinara. Od prodavačice srebrnina, neraspoložene za priču, ipak smo saznali da su lančići od 900 do 2.700 dinara, dok narukvice prodaje za 500 i više.

Najskuplja roba je obično kod semafora, gde prodavac za trimere iz Nemačke traži od 200 do 1.500 dinara, u zavisnosti od modela.

– Gledaj, baćo, šišaju kô ludi – izgovarao je dok je na sopstvenoj ruci demonstrirao oštrinu nuđenog aparata.

S. Savić