Zoran Pusić: Ništa bolje od dobrog neprijatelja

a koliko juče je prinuđena da podnese ostavku predsednica Veća za elektronske medije, čuvena novinarka Mirjana Rakić, jer se otvoreno suprotstavila govoru mržnje u etru. S druge strane, razgalamili su se „jastrebovi”, pa je tako na saboru stranke HSP Ante Starčević, koja je članica vladajuće Domoljubne koalicije, poručeno sada opozicionim prvacima Zoranu Milanoviću, Vesni Pusić i Miloradu Pupovcu „da se bace s mosta”, te da se „ne sme odustati od pročišćavanja hrvatskog naroda”...

– Aktuelni politički mejnstrim je takav put otvoreno i najavio u svojoj predizbornoj kampanji, kada je lider HDZ-a Tomislav Karamarko poručio da će po njihovom dolasku na vlast „svako u svojoj kući moći da misli i govori šta hoće, ali da to neće moći i na javnoj sceni”. Drugim rečima, po aktuelnom potpredsedniku Vlade, može da postoji samo oficijelna, oktroisana istina, druge nema. I sve ono što se sada dešava na tragu je te izjave – kaže za „Dnevnik” dr Zoran Pusić, predsednik Antifašističke lige Hrvatske i kopredsednik Igmanske inicijative. – Atmosfera straha, koju stvaraju takve reči i postupci političara, nešto je što je veoma opasno za Hrvatsku. Jer zemlja, u kojoj treba da se plašite ako niste politički podobni, sve je samo ne demokratska...

Posmatrano sa strane stiče se utisak da, osim tog oštrog političkog zaokreta udesno, sve ostalo stoji?

– Iako je sve vreme kampanje propagirano kako se treba okrenuti budućnosti, kako je svima dosta i ustaša i partizana i četnika, danas se dešava upravo suprotno. Politička garnitura koja je došla na vlast, pre svega njen dominantni deo vezan za “Domoljubnu koaliciju”, svojim nas postupcima samo vraća u prošlost i u dobrom delu hrvatske javnosti već prevladava ocena da ona potencira iracionalne ideološke teme jer i ne zna ništa drugo. A busanje u hrvatske grudi ipak je mnogo lakše od sprovođenja reformi, za šta treba znanje, a ne samo politička podobnost.

Ministri kulture i odbrane, Zlatko Hasanbegović i Josip Buljević poručuju i da je Domovinski rat jedini u 20. veku iz kojeg je Hrvatska izašla kao pobednica?

– Narodnooslobodilački pokret je bio najjači antifašistički pokret na tlu okupirane Evrope i doveo je do toga da su se na kraju Drugog svetskog rata i Jugoslavija i Hrvatska našli na pobedničkoj strani. I to je istorijska činjenica na koju bi svaki građanin Hrvatske morao biti ponosan. Međutim, ne, iz tog radikalno desnog miljea se sve vreme NOB dovodi u pitanje, pri čemu se otvoreno poseže za revizijom pa čak i falsifikovanjem istorije. To stalno opravdavanje ustaštva, relativizacija zloćudnosti ideja koje su stajale u temeljima NDH, makkartijevski antikomunizam... pokazuje koliko je ekstremna desnica u Hrvatskoj neinventivna i skučenog horizonta. Ali i opasna i štetna po nacionalne interese demokratske zemlje. Slično kao poklonici Draže i Nedića u Srbiji.

Brisel sve to ili ne vidi ili se pravi da ne vidi?

– Nažalost, itekako je zabrinjavajuće što na te revizionističke tendencije, koje su prisutne ne samo u Hrvatskoj i Srbiji, nego i Mađarskoj, Slovačkoj... Evropska unija ne reaguje. Istina, jedan deo Evrope jeste zabrinut zbog rasta popularnosti ekstremne desnice u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka, tu mislim i na bivšu Jugoslaviju. Nažalost, Evropa je u velikoj meri odstupila, u nekim područjima do neprepoznatljivosti, od temeljnih ideja i vrednosti očeva-osnivača EU. Naprosto imate osećaj kao da je poslednjih nekoliko godina Evropi pao imunitet na ekstremne desničarske pokrete koji svi koketiraju s nekom verzijom fašizma, a danas bujaju u mnogim zemljama EU. Treba se podsetiti da privlačnost i snaga EU nije u izdašnosti njenih fondova nego u prihvatanju i promociji onih vrednosti u čijoj je odbrani antifašizam nastao. A ugrožavanje tih ideja i vrednosti ugrađenih u njene temelje, zapravo je najveća opasnost za EU, mnogo veća nego bilo kakvi migrantski talasi.

Počele su ponovo da sevaju i varnice između vlasti u Hrvatskoj i Srbiji, pa je iz Banskih dvora stigla prozivka zbog Šešelja pa čak i najava blokiranja daljeg puta u EU, na šta je usledio odgovor iz Nemanjine da „crnokošuljaši ne paradiraju Beogradom, već centrom Zagreba”...

– U normalnim prilikama pre bi se očekivalo smirivanje međusobnih tenzija, jer u okolnostima koje karakterišu srpsko-hrvatske odnose desnije orijentisane stranke lakše prave takve iskorake od umerenijih političkih struja koje se uvek boje optužbi za “nacionalnu izdaju”. Uostalom, dovoljno je setiti se da je Aleksandar Vučić, istina malo prerano, prvi čestitao Karamarku pobedu na izborima. Međutim, kako se ovde stalno vraćamo na Domovinski rat, napetost i konfrontacija sa srpskom nacionalnom manjinom, a usput i Srbijom, nešto je što se stalno izvlači na površinu i koristi kao argument za homogenizaciju i radikalizaciju. Jer za ovakve političare, koje ovde imate na vlasti, nema ništa bolje od jednog dobrog neprijatelja na koga uvek možete upreti prstom i kriviti ga za sve.

Miroslav Stajić