„Za dom spremni” kuca nam na vrata

traktorijadi ’95„ i pokušava da obeshrabri iznošenjem tobožnjih pojedinosti iz privatnog života, poslednjih meseci postale su deo svakodnevnice članova Srpskog narodnog vijeća (SNV) i redakcije nedeljnika „Novosti“, novina srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, koje zbog komercijalizacije i stranačkog svrstavanja medija zauzimaju sve značajniju ulogu u hrvatskom društvu. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri. One koji nas drže za „gubu” koja svojim javnim delovanjem „toliko zagađuje da je treba zakopati duboko” posebno je ohrabrio prošlomesečni broj tog nedeljnika koji je na naslovnici doneo fotografiju aktualnog ministra kulture Zlatka Hasanbegovića s ustaškom kapom na glavi, a na prvim stranicama i njegov tekst iz 1996. godine u kojem pripadnike poražene strane u Drugom svetskom ratu naziva „herojima, mučenicima i šehidima”.

Novi talas pretnji i uvreda zapljusnuo nas je ovih dana, nakon javnog predstavljanja novog broja Biltena SNV-a „Govor mržnje i nasilje prema Srbima u 2015.” Reč je o publikaciji koja jednom godišnje donosi pregled primera izjava, akcija i medija putem kojih se u javnosti širi netolerancija prema Srbima u Hrvatskoj. U njoj su predstavljeni i konkretni primeri verbalnih pretnji, fizičkih napada i uništavanja imovine u privatnom vlasništvu ili vlasništvu srpskih institucija. Kako pokazuju prikupljeni podaci, u prošloj godini zabeleženo je značajno povećanje takvih slučajeva: za razliku od 2014. godine kada su evidentirana 82 takva primera, u 2015. ih je bilo 189.

Godinu koja je iza nas obeležile su dve predizborne kampanje, ona za predsedničke i parlamentarne izbore, tokom kojih se često koristila nacionalistička retorika. Bila je to godinu i u kojoj su uz militaristički diskurs obeležene 20. godišnjice akcija Bljesak i Oluja i u kojoj je ukinuta ćirilica u Vukovaru. Sve to uticalo je na raspirivanje antimanjinske atmosfere, koja je pojedinim, sada parlamentarnim strankama, jedina okosnica oko koje grade svoje političke programe.

Da je čitav niz antidiskriminacijskih propisa, koji su kao jedan od brojnih  uslovi doneti tokom pristupnih pregovora s Evropskom unijom, zapravo mrtvo slovo na papiru, dokazuje činjenica da je u 2015. zabeležena 31 javna akcija, najčešće protest protiv gotovo svakog događaja koji je imao srpski i/ili antifašistički predznak. Tako je lane Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) ponovno dopustilo održavanje protesta uoči obeležavanja Dana ustanka naroda Hrvatske u Srbu i komemoracije za žrtve logorskog sistema Jadovno 1941. Reč je o događajima na kojima se, uz veličanje NDH, uporno znatno umanjuje holokaust, odnosno genocid, što je zakonom kažnjivo s do tri godine zatvora.

U 2015. svedoci smo i pokretanja peticije za uvođenje ustaškog pozdrava „Za dom spremni” u službenu vojnu upotrebu što je inicirao Branko Borković, kandidat za novog ministra branitelja. Predsednica Republike je tu peticiju osudila tek nakon pritiska dela javnosti. Sve je kulminiralo na 20. godišnjicu Oluje, koja je u Kninu završena koncertom Marka Perkovića Tompsona i povicima „Ubij Srbina”. Iste večeri su veteranska udruženja, članovi Autohtone hrvatske stranke prava i navijači NK Rijeka ispred riječkog Hrvatskog narodnog kazališta organizovali protest protiv tribine „Drugi rat” tokom koje je pet žena različitih nacionalnosti govorilo o svojim sećanjima na ratne dane. Sve se završilo fizičkim napadom na posetioce tribine.

Odgovornima za ove napade mogu se smatrati i pojedini desno orijentisani mediji koji su danima uoči ovog događaja huškali javnost. Upravo ti mediji naj-

zaslužniji su za promovisanje osoba koje u javnom prostoru koriste govor mržnje usmeren protiv Srba. U prošloj godini zabeleženo je 37 takvih izjava, a ono što zabrinjava da one najčešće dolaze od državnih zvaničnika. Tako nam je Branimir Glavaš, ratni zločinac i aktuelni saborski poslanik, po izlasku iz zatvora poručio da je „napunio aku-

mulatore”, a evrozastupnica Ruža Tomašić nam je kazala da „molimo Boga da Hrvatska ne počne da čisti svoje dvorište”.

Zabrinjava povećanje broja pretnji, od kojih neke i smrću, upućenih na račun istaknutijih članova srpske zajednice, ali i svih onih koji su spremni da kritikuju takve pojave u društvu. Da pljuvanje na ulici, slanje pretećih poruka i ispisivanje grafita koji sadrže govor mržnje nisu nimalo bezazlene pojave, pokazuju podaci MUP-a. Po njima je u 2014. zabeleženo 8 zločina motivisanih etničkom mržnjom, od čega 3 prema Srbima, dok je u 2015. vidljiv značajan porast – od ukupno 16 slučajeva, njih 14 se odnosi na Srbe.

Najodgovornijima za ovakvu situaciju mogu se smatrati državne institucije. Kao što pokazuje nedavni napad na mladića srpske nacionalnosti u Okučanima, policija one napade za koje postoje indicije da su motivisani etničkom mržnjom zapravo najčešće kvalifikuje kao prekršaje umesto kao kaznena dela. Problematično je i što Državno tužilaštvo, kao ovlašćeni podnosilac prekršajnog naloga u svim slučajevima javnog podsticanja na versku, rasnu, nacionalnu i druge vrste netrpeljivosti, to pravo u praksi gotovo i ne koristi.

Ipak, najveća odgovornost ostaje na političarima, kojima je Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije još 2014. poručila da se „što je više moguće pobrinu da se izbegne trajno ponavljanje neprijateljstva na etničkim osnovama”. Da naša svakodnevnica ukazuje na sasvim suprotan trend dovoljno je videti poruke koje su predsednica Kolinda Grabar Kitarović i Milijan Brkić, glavni sekretar HDZ-a i takođe kandidat ministra odbrane, uputili predsedniku SNV-a Miloradu Pupovcu. Za razliku od predsednice, koja mu je u rukavicama poručila da smo zapravo sami odgovorni za sve ono što nam se događa, Brkić je odlučio da preuzme retoriku anonimaca s početka ovoga teksta: „Mislim da niko u Hrvatskoj nije ugrožen, pa tako ni gospodin Pupovac. A ako jeste, neka ide tamo gde neće biti”.

Tamara Opačić

(autorka Biltena SNV)