Prigrlili podršku od srca

 njihove vršnjake u Domu za decu bez roditeljskog staranja „Mika Antić“. Njima su se ovaj put pridružila i deca, sticajem porodičnih okolnosti, smeštena u somborskoj Sugurnoj kući.



- Demokratičnost, civilizacijski nivo i humanost jednog društva, ogleda se u odnosu prema najmlađima, a pogotovo prema deci koja rođenjem ili sticajem porodičnih okolnosti bivaju uskraćena za neke lepe trenutke u detinjstvu - kaže Jelica Polovina, prava duša i pokretač organizacije koja u Somboru i okolnim opštinama okuplja četrdesetak aktivistkinja.



U prostoru Doma učenika srednjih škola, upriličena je i izložba likovnih radova đaka prvaka pod nazivom „Cvet za moju mamu“. Ovakvim manifestacijama najmlađi uče da se vrednim radom mnogo toga može postići, ali i pomoći drugima koji nemaju ili ne mogu, podseća Jelica Polovina koja je kao medicinski radnik tokom godina užasnog građanskog rata, prilikom raspada nekadašnje SFRJ, zbrinjavala ranjenike, među kojima je bilo i mnogo i dece.



- Ovoj deci potrebna je svaka vrsta podrške, a mi činimo onoliko koliko možemo. Sami ste videli kako te dečije oči sjaje kada im se dođe u posetu i donese neka sitnica kao poklon - pojašnjava svoje i motive svojih prijateljica Jelica Polovina, čija organizacija deluje pod patronatom UNESKO, ali i čiji rad zavisi gotovo isključivo od skromnih mogućnosti samih članica. - Žalosno je da pravi, nesebični, humanitarni rad često ostaje na marginama, bez podrške države, a da udruženja čije je delovanje, najblaže rečeno, krajnje oskudno imaju prednost prilikom konkurisanja za buyetska sredstva namenjena upravo humanitarnom, neprofitnom sektoru - pomalo je i ogorčena Jelica, navodeći kao primer potpuno odsustvo razumevanja zvaničnika za najnoviji projekat edukacije za negu starih i bespomoćnih, kao i nepokretnih bolesnika.



- Radi se o projektu koji je trebao da pomogne sasvim realnim ljudima, onima koji sami moraju da neguju nepokretne, bolesne roditelje, supružnike, decu...Zdravstveni sam radnik, svega sam se u životu nagledala, najbolje znam kako to izgleda kada sami morate nepokretnu osobu da okupate, presvučete, sprečite pojavu dekubitisa ili mu previjete ranu  - ukazuje Jelica.



Deca su svoje gošće dočekala poklonima koje su sama napravila. Dok, uz zagrljaj i obavezni poljubac mališana, prima cvetove ručno napravljene od šarenog papira, Jelici se potkradaju suze, ali i raste odlučnost da i sledeći put obraduje ovu decu.Reči hvale o saradnji sa okružnim, opštinskim i gradskim odborom Asocijacije žena Srbije, ne štedi ni Sonja Durut, direktorka SOŠO „Vuk Karayić“, ustanove koja se brine o 141 učeniku, od kojih je njih pedesetak u internatu i u produženom dnevnom boravku.



- Sarađujemo, evo, već više od dve decenije, i svaki naš i susret naše dece sa ženama iz Asoocijacije, razlog je za veliki osmeh na licima mališana, a to je nešto najlepše što možete da doživite u ovom poslu.- kaže Durut, zahvalna na nesebičnosti ovih vrednih, ali i skromnih žena, koje tako često i dugotrajno od svojih, više nego skromnih, penzija za mališane u SOŠO „Vuk Karayić“ spravljaju prava umetnička dela poslastičarstva, kojima ukus ne zaostaje za estetikom.



M. Miljenović