Šopenova muzika kao omiljeno štivo
Retko impozantna biografija 17- godišnjeg pijaniste Pavla Krstića, studenta prve godine salcburškog „Mocarteuma“ u klasi uglednog umetnika i pedagoga Pavela Gililova,
krcata je međunarodnim i nacionalnim nagradama, stipendijama, brojnim zajedničkim i samostalnim koncertima, učešćem na festivalima i majstorskim kursevima, može se reći, širom Evrope. Hrabrost da se odluči za izvođenje oba koncerta za klavir i orkestar Frederika Šopena, svojstvena je uglavnom mladosti, istovremeno i samosvesnoj, i uverenoj u sopstvene sposobnosti i trenutne mogućnosti, ali u slučaju našeg umetnika, bez tako česte prepotentosti i „nabildovanosti“. Kako je teško doći do orkestra s kojim bi se sarađivalo, onda je tim vrednija činjenica da su se muzičari Umetničkog ansambla Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“ i dirigent Pavle Medaković prihvatili odgovornog zadatka podržavanja naših najmlađih umetničkih nada, u stvari neophodne i poštovanja vredne misije.
Ako prvo izvođenje u velikoj sali punog Doma Vojske Srbije s povremenim „diverzijama“ u duvačkom korpusu, ali i vrlo lepim i muzikalnim momentima, kao rezultatom delovanja celokupnog ansambla, ipak shvatimo kao generalnu probu pred matine u Kolarcu, onda je predstavljanje u ovoj, takođe veoma posećenoj i našoj najpoznatijoj dvorani, dva dana kasnije, bilo mnogo uspešnije. Tako smo i solistu, pretežno uzdržanog i opreznog, pa čak i s izvesnim “grčom“ (pri dovršavanju fraza i zaokruživanju ukrasa) i ponekom nepreciznošću, pri premijernom nastupu, na drugom, već kod Koncerta br. 1 u e - molu, doživeli kao sigurnijeg, izražajnijeg, čak i odgovarajuće opuštenog, a gde je trebalo i temperamentnijeg, i u celini neopterećenog tehničkim i interpretativnim teškoćama u muziciranju.
Da je muzika Frederika Šopena, najvećeg autora romantičarske klavirske poetike, odnosno njegovi virtuozni klavirski koncerti omiljeno „štivo“ većine, pa i najmlađih pijanista, pokazao je i naš umetnik koji ih tumači s pažnjom, ali i duboko zapretenom i nikad prenaglašenom emocionalnošću, tečnim vajanjem melodike i prirodnim kontrastima, svežim, mladalačkim zvukom. I upravo ta seriozna, promišljena i dramaturški razrađena i odmereno muzikalna, stilski odgovarajuća interpretacija, s dobro „pogođenim“ šopenovskim rubatima i cezurama, koja diše delikatno nijansiranim frazama, rezultat je osobenosti pijanističkog senzibiliteta Pavla Krstića, koji se najbolje iskazao u skoro zamagljenim temama prvog stava Koncerta br. 2 u ef - molu. Potom i u njegovom toplo raspevanom Larghettu (2. stav), iznijansiranom, kao i centralna Romanca Prvog koncerta, na način neuporedivih po sanjalačkim raspoloženjima, čuvenih kompozitorovih „noćnih komada“.
Orkestarska pratnja, i pored angažovanog sviranja, nije bila sasvim dorečena, odvijajući se s promenljivim uspehom, od podsticajnih do mlakih i nesigurnih epizoda i s trenucima intonativnih i harmonskih nepreciznosti u grupi drvenih duvačkih instrumenata (posebno čujnih u nedopustivo neprofesionalno, netačno „pročitanoj“ partiji fagota) prilikom prvog nastupa, da bi drugi, na Kolarcu, protekao u mnogo kompaktnijoj i usklađenijoj sprezi soliste i orkestra, vođenih sigurnim i širokim gestom maestra Pavla Medakovića. Čak je i čuveni, karakteristični signalni motiv horne (sada lepo ispevan oba puta) u finalnom stavu Koncerta br. 2 u ef - molu, imao svoje pravo, „upitno“ i iznenađujuće dejstvo.
Marija Adamov