Tvoj svet muzike

 od dana kada je održan prvi koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.

Za razliku od uobičajeno koncipiranih vokalnih večeri, kao niza najpopularnijih operskih arija, često i kantabilnih napolitanskih pesama, ovo slavljeničko je imalo svoj logični dramaturški smisao i logični gradacioni tok, a izbor tačaka podrazumevao, pored nekoliko solističkih numera, upravo ansamble, odnosno cele odlomke iz ređe izvođenih, pretežno francuskih muzičko - scenskih ostvarenja.



Ređajući ih po rasporedu glasova u partituri (sopran Dušica Bijelić, mecosopran Milijana Nikolić, tenor Rozario La Spina i bariton Nikola Mijailović), s ponosom ističemo da se u  većini radi o izvanrednim umetnicima našeg porekla i škole (profesorke Ljudmila Gros Popović i Radmila Smiljanić) usavršavanih  u inostranstvu, dok se La Spina, sjajni scenski i životni partner Nikolićeve, izvrsno uklopio u ovaj vrlo lepo složen srpski pevački četvorolist. Neizostavan, i po značaju ne manje vredan, bio je i izuzetan klavirski doprinos Đorđa Nešića.



Neprekidni lanac dueta, ali i arija i dva terceta, otvoren je, a to nam se i posebno dopalo,  najčuvenijim kvartetom u operskoj literaturi, „Uni di, se ben rammentomi“ iz Verdijevog „Rigoleta“, u kom su se predstavili svi pevači. Ovde su svi likovi upečaljivo razotkrili svoje karaktere: muzikalna Dušica Bijelić dočarala je anđeoski čistu i osećajnu Đildu,  Nikola Mijailović, njenog očajnog i poniženog oca Rigoleta, a njima nasuprot, u velikom kontrastu (čak ih i „pokrivajući“), dinamički i izražajno intenzivniju, privlačnu i frivolnu Madalenu, temperamentno je tumačila Milijana Nikolić, i s njom u paru, Rozario La Spina, takođe vokalno snažniji i „glasniji“,  predstavio je strastvenog i nasrtljivog vojvodu od Mantove.



Naredni duet Samsona i Dalile (iz istoimene opere Kamija Sen Sansa), u potpunosti je prikazao prekrasni i „ogromni“, redak mecosopranski glas Nikolićeve (koji po specifičnosti valera i moćnoj izražajnosti na trenutke podseća i na slavnu Obrascovu, ali i našu legendarnu Biserku Cvejić), kao i autentičnog, tipičnog italijanskog, lepo obojenog tenora La Spinu, takođe raskošnog volumena i na trenutke preforsiranog intenziteta, zbog čega verovatno na trenutke nije najbolje dosezao neke  najviše tonove.



Naš bariton Mijailović je impresionirao glumačkim darom i snažnom ekspresijom u muzički plastičnoj i tehnički zahtevnoj, dramskoj, upravo „demonskoj“ ariji „Voila don la terrible cite“ iz kod nas neizvođenog, raritetnog Masneovog „Taisa“, a odmah zatim se kao uobraženi i samoljubivi vojnik Belkore, savršeno pridružio kapricioznoj i koketnoj, ali i senzibilnoj Adini (Dušica Bijelić) i toplom, lirski nadahnutom i uzbuđenom Nemorinu (La Spina) u tercetu Donicetijevog „Ljubavnog napitka“.



Dva čuvena i veoma melodična dueta, prvo ženski „Belle nuit” iz Ofenbahovih „Hofmanovih priča“, a onda i muški iz Bizeovih „Lovaca na bisere“, doneli su još jedan dah s međunarodnih pozornica, gde ovi umetnici kapitalnih glasova i uzbudljivih interpretativnih mogućnosti uče i kako se prilagođavati jedni drugima, a onda psihološki „zastoj“ s efektnom arijom „La Petenera“ iz zarzuele „La Marćenera“ Španca Federika Morena Torobe. Ovde smo se ponovo uverili u tehnički odličnu postavljenu, intonativno besprekornu i doživljenu interpretaciju Dušice Bijelić, koja svojim svetlim i čistim, nevelikim, ali fleksibilnim glasom, može sve. Pred kraj još jedan duet iz „Samsona i Dalile“, sada Nikolićeve i Mijailovića, a onda i čuveni Di Kapuin „O sole mio“, poslednji srdačni La Spinin poklon beogradskoj publici, srčano i „sunčano“ ispevan grlenim tenorskim tembrom.



Marija Adamov