Mirosavljević: Svi fotografski putevi vode kroz Novi Sad

da će pomoći fotoreporterima, ali mu i skrenuo pažnju na činjenicu da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema Muzej fotografije... „Projekat Muzeja fotografije se seli iz fioka ministara kulture Kojadinovića, Brajovića, Bradića, Tasovca... To traje decenijama”, navodi doajen novosadske fotografije u pismu premijeru.

U razgovoru za „Dnevnik” Mirosavljević je podsetio da je tek u najnovijem Zakonu o kulturi Srbije fotografija, prvi put u našoj istoriji, priznata kao ravnopravan član porodice najznačajnijih delatnosti u kulturi ove zemlje – zajedno sa muzejima, arhivima, pozorištima, filmom…

– Međutim, to formalno priznanje u praksi još nije zaživelo što potvrđuje i činjenica da još nemamo Muzej fotografije, jedinu zvaničnu instituciju koja bi se bavila zaštitom fotografije, počev od njenog fizičkog obezbeđenja pa sve do autorskih prava onih koji se bave kreacijom, proizvodnjom, proučavanjem, plasmanom... Uostalom, upravo ovih dana imali smo pokušaj korisnika fotografija da nekom novom zakonskom regulativom obezvrede proizvode novinskih fotoreportera i drugih stvaralaca u oblasti fotografije – navodi Mirosavljević.

Zbog čega je Srbiji neophodan Muzej fotografije?

– Danas, u vreme svakodnevnih erupcija naučnih, tehničko-tehnoloških saznanja i senzacionalnih inovacija, čak i mala deca konstatuju da je fotografija slika i da je ona najpouzdaniji, nezamenjivi most u komunikaciji među ljudima. Ono što je nekad bila samo pretpostavka, danas je čvrst zaključak: nepismeni su oni koji ne znaju da čitaju fotografije i da se, za svoju blagodet, njome uspešno služe! Više nema niti jedne oblasti života u kojoj fotografija, odnosno slika, nije prisutna. Ako smo toga svesni, onda se i odgovor na postavljno pitanje samo nameće: Srbiji je neophodan Muzej fotografije da bi se priključila ostalom svetu. Ona je jedina zemlja u Evropi koja nema Muzej fotografije, a čini sve da bi postala ravnopravan član evropske zajednice.

Treba, takođe, reći da nije u pitanju svetska moda, nego nasušna potreba da se izađe iz vekovnog mraka i sačuva ne samo nacionalna baština, nego i identitet sadašnje, aktuelne generacije koja nije svesna da sama uništava tragove sopstvenog postojanja! Milioni fotografija koje nastaju svakodnevno na digitalnim kamerama se, skoro istovremeno, izbrišu jednim pritiskom na dugme kompjutera. Muzej fotografije je svetlost na kraju tunela, svetlost koju mi u ovom trenutku nismo u stanju da prepoznamo. Ali, jedan bistri šumadijski seljak je, ipak, kad su ga snimali fotoreporteri, bistro konstatovao: „Ko se slika ima dva života: ovaj, dok traje, i onaj - dokle traje fotografija!“

Upozorili ste u pismu premijeru i da veliko fotografsko blago propada. Kako? Jer, za neki običan svet logično je da svaki fotograf brine o svojim radovima...

– Ako društvena zajednica obezbeđuje čuvanje arhivske građe, funkcionisanje biblioteka - ne čuvaju književnici svoje knjige - galerija, kinoteke... tako i vredne fotografije treba čuvati u Muzeju fotografije. Veliki broj fotografa više nije među živima, ali su ih nadživela njihova istorijska dela. Dovoljno je samo spomenuti neponovljive fotografije albanske golgote iz Prvog svetskog rata, zločine i druge strahote iz ostalih ratova, sve do nedavnih kojih se sećaju i naše mlađe generacije. Nažalost, nesvesno, svesno ili čak namerno(!) , mnoge vredne foto i kino arhive su uništene jer nisu blagovremeno stigle do Muzeja fotografije.

Kao „zločin u kulturi“ smatra se, recimo, odnošenje na gradsku deponiju kompletne arhive, foto i filmske dokumentacije novosadskih amaterskih organizacija - Foto kluba „Branko Bajić“ i Kino kluba „Novi Sad“. Prvi je imao kolekciju nagrađenih fotografija sa tradicionalne Svetske izložbe fotografija „Zlatno oko“ (održavane u Novom Sadu od 1961. do 1993. godine) a drugi izvanrednu filmsku dokumentaciju o izgradnji Novog Sada u vreme njegove „renesanse“ 1951-1971. godine. Takođe, uništeni su „kompromitujući“ materijali o NATO bombardovanju , i mnogi drugi. Za sve to do danas niko nije odgovarao!

U pismu premijeru Vučiću predlažete i da sedište Muzeja fotografije bude u Novom Sadu?

– Svi putevi fotografije, od njene zvanične promocije 1839. godine u Parizu, vodili su je u svet preko Beča, Pešte i Novog Sada do Beograda i drugih balkanskih gradova. Naš prvi fotograf Anastas Jovanović snimio je dagerotipiju (najstariji oblik fotografije) portret Sremca Josima Živanovića u vreme dok je fotografija još bila u pelenama, daleke 1841. godine. To je i danas jedina sačuvana, identifikovana, dagerotipija u našoj zemlji, koja se čuva u porodici Živanović.

Kada naš Prvi muzej fotografije otvori vrata biće to najatraktivniji eksponat, jer je na njemu sačuvan lik prvog Srbina ovekovečenog na našoj najstarijoj fotografiji. Anastas Jovanović je i autor prvog snimka Petrovaradinske tvrđave koji je načinio daleke 1850, i našeg prvog stereoskopskog snimka istog objekta na Dunavu 1854. godine. Bila je to godina u kojoj je Georgije Knežević u Novom Sadu otvorio prvi srpski profesionalni fotografski atelje na teritoriji današnje Vojvodine i tadašnje kneževine Srbije. Novi Sad zaslužuje da dobije Prvi muzej fotografije jer je iznedrio profesora dr Vuka Marinkovića koji je u svom udžbeniku fizike, štampanom 1851. na srpskom jeziku, prvi  opisao ceo postupak dobijanja fotografije, prvi filmski kadar u istoriji našeg filma snimila je kamera na novosadskoj željezničkoj stanici 1896, prvi legitimni amaterski foto klub u ovom delu Evrope je osnovan 1901. godine upravo u Novom Sadu.

U epistoli premijeru navodite i da bi Muzej fotografije mogao biti i pri nekoj od postojećih institucija. Šta je sprečavalo da se pitanje Muzeja fotografije do sada već reši na taj način?

– Sve postojeće institucije imaju stručne kadrove koji dobro poznaju značaj fotografije u našoj kulturi i oni bi se lako prilagodili radu u Muzeju fotografije. Međutim, zbog nesigurnog finansiranja naše kulture pružaju otpor aktivnostima Muzeja fotografije jer smatraju da će „za iste pare morati duplo da rade“! Neki su čak i protiv otvaranja posebnog Muzeja fotografije jer bi i tada“ pri podeli oskudnog kolača dobili umanjeni deo“. Formalno pravne prepreke ne postoje da Muzej fotografije zaživi pri Matici srpskoj, pri bilo kom od muzeja i arhiva. On bi bio rado prihvaćen, ali s „opipljivim mirazom“. Jedna od mogućih, ali težih varijanti je i privatna inicijativa, kojoj, takođe, nedostaju sredstava i odgovarajući prostor. Sponzore je danas teško naći pa je zato odluka državnih organa najmeritornija. U tom slučaju nije isključena ni druga lokacija Muzeja fotografije izvan Vojvodine, bez obzira na proklamovano opredeljenje za decentralizaciju naše kulture.

Deo Vaše bogate građe, koju ste decenijama prikupljali, predali ste nedavno Arhivu grada Novog Sada...

– U našim arhivima skoro da nema fotografija, jer ona do skora nije smatrana arhivskom građom! Taj odnos se sada radikalno menja pa fotografija u arhivima zauzima sve značajnije mesto. Arhiv grada Novog Sada se ovih dana seli u novu reprezentativnu zgradu u kojoj će i fotografija dobiti zapaženo mesto. Ambicije novog mladog rukovodstva su velike, a tu je i želja da se pomogne u konstituisanju Muzeja fotografije. Izašao sam im u susret i Arhivu grada Novog Sada poklonio nekoliko hiljada dokumentarnih fotografija koje svedoče o događajima i razvoju Novog Sada u prošlom veku. Rezultat te saradnje je izložba fotografija priređena povodom obeležavanja pola veka od katastrofalne poplave 1965. godine. Sada već radimo na novom projektu – „Pola veka od prve šampionske krune Fudbalskog kluba „Vojvodina“. Sve je to lepo i skromno, ali Muzej fotografije traži snažniju podršku, bez obzira pod čijim krovom će disati punim plućima. Već dugo čeka taj dan. Što pre dođe i Novom Sadu će sigurnije biti otvorena vrata pod laskavom titulom – Evropska prestonica kulture.

Miroslav Stajić