Državu čerupaju oni kojima je ona gazda

 a da se, s druge strane, traži niži fiskalni deficit, jer su to suprotne stvari i jedna drugu potiru.

– Ne možemo s jedne strane želeti stabilne finansije, a s druge – dajte nam veće plate u javnom sektoru – poručio je Vučić. – Ili hoćemo stabilan rast, ili ćemo u propast kao 2012. godine, i zato nam je potreban društveni dogovor. Moramo to sve jasno da kažemo narodu. Ta vrsta dogovora je bitna za Srbiju.



Koliko je deo Srbije spreman na takvu vrstu društvenog dogovora premijer Vučić čuće već sutra – tako je barem najavljeno – kada sa sindikatima zaposlenih u javnom sektoru bude razgovarao o Nacrtu zakona o platama u javnom sektoru, zbog kojeg su oni u sredu na sat obustavili rad kao znak upozorenja i protesta protiv onoga što država predlaže.



Naime, niko iz javnog sektora nije zadovoljan onim što mu država nudi, i to ne samo zato što im se ne nudi dovoljna zarada već i zbog mogućnosti da zbog nedostatka novca u budžetu neke od preuzetih obaveza ne budu plaćene. Jer, ono što daje Nacrt zakona o platama u javnom sektoru jeste ono što zaposleni traže, ali je uz te odredbe klauzula „ukoliko za to bude novca u buyetu”. Koliko će novca upravo u tom budžetu biti, javni sektor veliko ne mari jer o njegovom punjenju treba da brine država, a kako će to ona činiti i učiniti nije njihova briga.



Ekonomista Ljubodrag Savić ocenjuje da je teško obezbediti u našoj tržišnoj privredi sve ono što sindikati u javnom sektoru traže, dodajući da, s druge strane, Vlada Srbije ne može da očekuje da sindikati ne rade ništa, posebno u ovako teškim ekonomskim okolnostima.



– Socijalizam koji smo imali je prošlost, ali postoje zemlje koje imaju tržišnu privredu i model socijalizma koji mi nismo imali, a kojem bi trebalo da težimo, poput skandinavskih – rekao je profesor Savić. – Kapitalisti žele da radnom snagom raspolažu kao robom, a radnici, opet, žele bolje uslove i veće plate, i to je logično. U Srbiji je, međutim, veoma loše to što socijalni dijalog postoji samo između vlasti i sindikata javnog sektora, a nema dijaloga sa zaposlenima u privatnom sektoru. Sindikati u uređenim kapitalističkim zemljama imaju vrlo značajnu ulogu.



S druge strane, skreće pažnju na to da su plate u javnim preduzećima veće nego u prosveti i zdravstvu, ali to, kako kaže, niko ne dira.

– Štedeti se može i racionalizacijom javne uprave, podizanjem njene efikasnosti, povećanjem prihoda u budžetu... Za mene kao ekonomistu najvažnije je da gledamo da u što kraćem periodu povećamo stopu rasta BDP-a.

Javna preduzeća ostaju nedodirljiva jer su to „poslednja uporišta” stranaka, gde se uhlebljuju partijski kadrovi. To je zlatna koka nosilja, čije troškove snose svi građani Srbije, a uživaju pojedinci. Neće nas MMF naterati da sredimo javna preduzeća. Njima je bitno da Srbija može da sevisira dugove njihovim bankama – ocenjuje Savić.



LJ. Malešević

Ko puni kasu, a ko je prazni



Ako se uzme da je u Srbiji i dalje najbolji poslodavac država, koja svojim zaposlenima, ali i penzionerima, nezaposlenima, socijalnim slučajevima, deci, redovno svakog meseca isplaćuje prinadležnosti i da tu kašnjenja nema, a da u isto vreme zaposleni u privatnom sektoru i po nekoliko meseci ne dobijaju platu, postizanje društvenog dogovora preko je potrebno. Takođe, mora da se razjasni kakvu i koju ekonomiju treba voditi, šta pripada javnom sektoru, a šta privatnom, ko puni buyetsku kasu, a ko je prazni...