U svetu najtraženiji kriminalci, u Srbiji bezbrižni

iako se nalazi među pet najtraženijih kriminalaca na listi Europola. Naime, Ajdinović je slobodan čovek i zbog toga što se Interpol i Europol razlikuju, policija nema nikakav pravno obavezujući dokument zbog kojeg bi morala da ga uhapsi ili privede kada se oporavi. Interpolove poternice su obavezujuće za Srbiju i ona mora da postupa po njima, dok kod Europola to nije slučaj. Takođe, to što se neko nalazi na listi najtraženijih na nekom sajtu, ne znači da policija mora tek tako da ga uhapsi, bez ikakvog naloga ili drugog dokumenta.

Na sajtu Evruopola navodi se da je Ajdinović bio vođa grupe koja je pre dve godine u Luksemburgu izvela brutalnu pljačku tokom koje su upali u kuću jedne porodice, pretili im oružjem i pobegli s 8.500 evra. Na listi se ističe među najtraženijim kriminalacima u Evropi zbog kidnapovanja i uzimanja talaca, ucene, kao i organizovane pljačke.

On je u ponedeljak ujutru pogođen u levo stopalo i butinu dok je ležao u krevetu Specijalne bolnice u Novopazarskoj banji, gde se oporavljao od povrede noge. Tek posle tog incidenta saznalo se da jedan od najtraženijih evropskih kriminalaca regularno boravi u Srbiji. Ajdinović ima srpsko državljanstvo, a Srbija ne izručuje svoje građane zato što ga traži Europol. Po tumačenju MUP-a, moglo bi mu se suditi u našoj zemlji ukoliko država koja traga za njim dostavi srpskoj policiji spise. U MUP-u dodaju da Ajdinović nije morao ranije biti priveden jer naša zemlja nije članica EU pa samim tim i nema pristup bazi Europola. No, da je za njim bila raspisana Interpolova poternica, istog trenutka bi bio pronađen i zatvoren. Ovako, dodaju, on je mogao po Srbiji, ali i zemljama koje nisu članice EU, slobodno da šeta.

Ajdinović nije jedini koji može slobodno da šeta po državama koje nisu članice EU. Procenjuje se da u Srbiji postoji više od 1.000 ljudi koje su svetske policije označile kao ozbiljne kriminalce i raspisale za njima poternice. Međutim, dok Srbija ne postane deo Evropske unije i ne potpiše bilateralne sporazume o ekstradiciji, oni će ovde i dalje biti slobodni građani, a mnogi u Srbiji neće ni znati da su oni negde počinili teško krivično delo.

Prostorno važenje poternice Interpola je različito od slučaja do slučaja. Neke važe samo za susedne zemlje, neke samo za Evropu, neke za ceo svet, ali postoji i mnogo drugih modaliteta. Ako neka poternica važi samo za susedne zemlje, a postoji saznanje da je lice, na primer, u Austriji, NCB Interpola može zahtevati od Ministarstva pravde saglasnost da se prostorno važenje poternice proširi i na tu zemlju.

Samo raspisivanje poternice Interpola, ma koliko ozbiljno zvučalo, ne znači i da će osoba koja je na toj poternici automatski biti uhapšena u zemlji u kojoj je i deportovana u zemlju koja je traži. Javnost je često zbunjena činjenicom da su, posle gromoglasnih objava da su se neka poznata imena našla na poternicama, ta lica u određenim zemljama nastavila da žive bez problema. Najpoznatiji primeri su Mirjana Marković i Marko Milošević, supruga i sin pokojnog Slobodana Miloševića, koji mirno žive u Rusiji iako su njihova imena na poternicama Interpola od 2003, odnosno 2007. godine.

Svaka država suvereno odlučuje o tome da li će određena međunarodna poternica biti u njihovom nacionalnom sistemu, što je jedini pravni osnov da neko bude uhapšen. Česta je situacija da postoje saznanja o tome da je neka osoba s poternice u nekoj državi, ali postoje neki razlozi zbog kojih ta država ne postupa po zahtevu. To mogu biti pravni razlozi, da se krivično delo za koje je neko u Srbiji optužen ne smatra krivičnim delom po zakonu te zemlje, razlozi mogu biti i politički, verski..., navode stručnjaci.

Srbija ima sporazum o izručivanju optuženih Haškom tribunalu, i to samo kada su u pitanju ratni zločinci, dok sve ostale prestupnike u nekoj drugoj zemlji štiti srpski najviši pravni akt, odnosno Ustav Srbije. On, ističe profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Union” Bogoljub Milosavljević, nema normu koja bi ni zabranjivala ni dopuštala izručenje naših državljana stranim zemljama radi suđenja, a pošto je to tako, uzima se da je u načelu ekstradicija nedopuštena.

No, upravo zbog nedostatka sporazuma o ekstradiciji ni naša država ne može računati na to da će strani državljani biti isporučeni za ono što počine u Srbiji i zbog čega bi ovde trebalo da budu procesuirani i osuđeni. Pravni stručnjaci tvrde da, sve dok Srbija ne bude članica EU ili dok ne potpiše sporazume o ekstradiciji, domovina će za mnoge „evropske” i „svetske” kriminalce srpskog državljanstva biti mesto u kojem su najsigurniji i gde ih zbog počinjenih krivičnih dela neće hapsiti.

LJ. Malešević

M. Bozokin

Bilaterala s Crnom Gorom, BiH i Hrvatskom

Po objašnjenju načelnika Uprave MUP-a za međunarodnu operativnu policijsku saradnju Milana Dimitrijevića, to što Ajdinovića traže svi evropski policijaci zbog pljačke u Luksemburgu za MUP Srbije, zato što nema sporazum o ekstradiciji, ne znači obavezu da im ga izruči.

– Mi takve sporazume imamo s Crnom Gorom, BiH, Hrvatskom i Makedonijom, i to su bilateralni ugovori koji potvrđuju da će državljani jedne i druge države koje su potpisinice sporazuma razmenjivati svoje državljane samo pod uslovom da su krivična dela za koja ih države traže iz oblasti organizovanog kriminala – naveo je Dimitrijević.