Četiri decenije TV Novi Sad

novinarskog adrenalina po izvaljenoj armaturi, nagorelim blokovima i delovima antena, dok su u razorenim kancelarijama prepunim srče još tinjali ormani i stolovi, a na parkingu od nekoliko zaostalih automobila ostale samo ugljenisane karoserije. Nažalost, od tada se nije puno promenilo, zapravo nije ništa, ako ne računam činjenicu da danas nekako deluje još tragičnije to nekada prelepo zdanje na Mišeluku, iz kojeg je 26. novembra 1975. u etar i zvanično krenuo televizijski program namenjen građanima Vojvodine…

Nakon što je početkom sedamdesetih godina prošlog veka postalo jasno da i u Novom Sadu valja pravati televiziju, prvobitno je bezecovana ledina u komšiluku Limanskog parka, gde su se kasnije razbokorili NIS i Merkator. Međutim, kako su mi ispripovedali pioniri ovog poduhvata, danas penzioneri, arhitekta Gliša Stajić i inženjer Ivan Pavlović, od toga se odustalo pre svega zbog visoke cene građevinskog zemljišta, ali i činjenice da bi u tom slučaju valjalo unutar kompleksa podići i stotinak metara visok antenski stub, kako bi signal mogao da dobaci do budućeg predajnika na Iriškom vencu. A to bi, nema sumnje, itekako narušilo panoramu varoši. I pala je odluka da se gradi s preke strane Dunava.   

– Ni Mišeluk nije bio baš najsrećnije rešenje, jer samo deo zemljišta je dobijen od grada, dok je ostatak parcele podrazumevao nacionalizaciju, eksproprijaciju... Uz to, lokacija nije bila ni komunalno opremljena, pa je struja podzemnim kablom dovučena iz Petrovaradina, ispod Dunava su provučeni telefonski kablovi, a kanalizacija je rešena povezivanjem sa Institutom u Sremskoj Kamenici. Takođe, iako je sada „nadmorska visina” bila znatno iznad one limanske, i ovde je bilo potrebno podizanje antenskog stuba, ali ipak manjeg, od 25 metara – priseća se Gliša Stajić.

Televizija Novi Sad je osnovana odlukom Radničkog saveta Radio Novog Sada 4. februara 1971. kao samostalna radna jedinica „Televizija u izgradnji”, za čijeg je prvog direktora postavljen Slobodan Budakov, dugogodišnji novinar i urednik „Dnevnika”.

– Budakov jeste bio čovek iz politike, ali je pre svega bio novinar, vredan, radan, pametan, koji je umeo da sasluša i prihvati predlog, savet, sugestiju.... Tako je i počeo da okuplja stručnu ekipu, a među prvima su bili upravo Gliša Stajić, zadužen za građevinski deo posla, inženjer Branko Ostojić, kome je poverena briga o tehnici, Janoš David koji je trebalo da vodi računa o predajnicima, Slobodan Milošević, čiji su zadatak bile finansije, Pal Šafer, budući direktor programa, a ubrzo sam iz Francuske, gde sam radio u „Tomsonu”, proizvođaču televizijske opreme, došao i ja – navodi Ivan Iva Pavlović, koji je i svojevremeno, pod okriljem UN, postavio i tehničke temelje kamerunske televizije .

Glišu Stajića je, pak, za angažman na podizanju televizije preporučilo to što je prethodno više nego uspešno vodio izgradnju Studija M Radio Novog Sada:

– Ali odmah sam otvoreno rekao Budakovu da ni na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, da okupi sve profesore, nijedan ništa neće znati o izgradnji TV doma. I moj preduslov da prihvatim vođenje izgradnje bio je da najpre obiđemo pojedine evropske televizijske centre, pogotovo one u kojima je već emitovan program na više jezika, poput ciriškog, da razgovaramo sa njihovim tehničkim ekipama i pre nego što ceo posao počne steknemo bar elementarnu predstavu o tome kako bi zapravo trebalo da izgleda struktura naše buduće televizije u prostornom, instalacionom i svakom drugom pogledu.

Dobra vest je bila ta što su prethodno Slovenci već uspostavili čvrstu saradnju sa Švajcarcima, čak otkupivši od njih planove i prateću dokumentaciju za studio u Ljubljani, koji se u to vreme gradio, te će na kraju i projekat zgrade televizije Novi Sad na Mišeluku potpisati mariborska firma Komuna-projekt...

– Važno nam je bilo i da se upoznamo sa svim tehnološkim i organizacionim apsektima rada višejezičnih televizija, kako bismo, recimo, znali da li će nam za planirani obim programa biti potrebni jedan ili dva studija i kojih dimenzija, režija, laboratorija.... Kada je ta slika postala dovoljno jasna, Gliša je sa projektantima onda dalje razrađivao građevinske detalje i posle brinuo o tome da se radovi izvode kako treba, a mi smo mogli da se posvetimo planovima za nabavku neophodne opreme: kamera, rasvete, studijske opreme, predajnika... –  navodi Pavlović.

To je, inače, bilo i vreme uvođenja drugog programa RTB, onog kolornog, tako da je Televizija Novi Sad, za razliku od drugih domaćih centara koji su prošli kroz crno-belu fazu, zapravo od samog početka bila fokusirana na proizvodnju „programa u boji”.

– TV Beograd je od početka radio sa američkom kompanijom RCA, dok smo se mi na kraju ipak opredelili za liniju britanskog „Markonija”, inače velikog proizvođača vojne opreme. Kasnije su kupovani i švajcarski „Nagra” magnetofoni, koji i sada rade,nemački gramofoni, onda „Tomsonove” kamere za reportažna kola, pa „ARI”, nemačke filmske kamere. Naime, tada za terenska snimanja nije bilo prenosnih kamera nego su ona rađena isključivo filmskim kamerama. Paralelno s tim „nabavljan” je i stručni kadar, pa su nam inženjeri dolazili i iz Niša i Sarajeva, tonce smo, recimo, povlačili sa Radio Novog Sada, snimatelji su dolazili iz Beograda, a novinari su bili ovdašnji, s tim da su prethodno prolazili kroz „školu” ili u drugim centrima ili su ovde držane obuke, pa je tako čest gost bila spikerka Danka Novović...

Kamen temeljac novosadskog TV doma položen je 22. juna 1973.

– Izgradnja, zahvaljujući Gliši, nije stala ni jedan jedini dan – pojašnjava Pavlović. – Inače, prva etapa prve faze radova podrazumevala je završetak jednog studija od 160 kvadrata i kompletne tehnike, kancelarija za novinare, restorana, sve do postavljanja centralizovane klimatizacije. Druga etapa odnosila se na novu zgradu, za filmsku laboratoriju i još dva studija. A u drugoj fazi je trebalo da budu dograđeni veliki studio od oko 600 kvadrata i zgrada za Radio Novi Sad. Zapravo, od početka su postojale dve idejne koncepcije – kružna, poput zgrade Bi-Bi-Sija, koja izgleda lepo ali ne dozvoljava širenje, i ova linijska, po ugledu na Cirih, za koju smo se mi opredelili.

Centralna zgrada je završena u aprilu 1974, kada je deo ekipe useljen u suteren, nakon čega je počela i montaža kupljene opreme. No, i pre toga su rađene emisije, poput „Signala” i „Brazdi”, koje su bile i u jugoslovenskoj TV šemi. Ipak, Televizija Novi Sad je zvanično počela da sa Mišeluka emituje program pomenutog 26. novembra 1975. Nažalost, ravno četvrt veka nakon što su Gliša Stajić i njegovi građevinci predali Slobodanu Budakovu ključeve prvog novosadskog TV doma u ruke, taj dom je srušen. Da, sve su prilike, nikada na istom mestu ne bude obnovljen.

Miša Voljčko

Foto: B. Lučić

Parola „snađi se” na Iriškom vencu

Gliša Stajić je vodio i izgradnju impozantnog predajnika na Iriškom vencu, visokog 171 metar. Po njegovim rečima, iako je i samo udaranje temelja takvog objekta svojevrstan građevinski poduhvat, montiranje antene na vrh betonskog tornja ipak je predstavljalo podvig bez presedana. „U svetu za taj posao po pravilu bivaju angažovani specijalni helikopteri, koji nekoliko tona težak čelični nosač ’odvezu’ do željene visine. Međutim, JNA nije imala takve letilice i bio sam prinuđen da rešenje potražim u čekrku i snažnoj sajli. Nosač smo podelili na elemente koje smo onda jedan po jedan uvlačili u toranj, tamo ih montirali i polako podizali prema vrhu. Međutim, jak vetar je pretio da sruši stub čim ga skroz izvučemo ’na površinu’. Stoga smo unutar tornja napravili metar i po debeo plato, na njega posadili gvozdeni nosač, na nosač 7-8 metara elektronsku antenu, i čim smo sve to podigli na potrebnu visinu, plato munjevito zabetonirali. I eto, toranj i danas stoji, iako ga je 1999. pogodilo šezdeset projektila”, veli čuveni novosadski građevinac.