Valentin Vencel: Gluma kao sudbina

Za nešto više od četiri decenije uspeli su ne samo da se izbore za svoje mesto nego i za to da ono postane jedno od najrelevatnijih na pozorišnoj mapi Srbije. O uspesima svih onih predstava koje je stvorio posvećeni ansambl ovog teatra mnogo govore i nagrade na Sterijinom pozorju, Bitefu, nizu domaćih i inostranih festivala, u Mađarskoj i Rumuniji. Uspešna gostovanja na Borštnikovim susretima u Mariboru, Gavelinim večerima u Zagrebu, Bijenalu crnogorskog teatra u Podgorici, festivalu Mlad otvoren teatar u Skoplju donela su Novosadskom pozorištu proteklih sezona respekt i u regionu. O planovima za novu sezonu, finansijskim i drugim problemima sa kojima se suočavaju razgovaramo sa Valentinom Vencelom, direktorom Novosadskog pozorišta.

– Premijernu sezonu smo već počeli Karađaleovim kultnim komadom „Karneval” u režiji gosta iz Rumunije Sorina Militarua – kaže na početku razgovora Valentin Vencel. – Ovih dana počele su probe “Gupija” Vasilija Sigareva u režiji Đerđa Hernjaka, a premijera se očekuje sredinom novembra. Odlučili smo se za ovaj komad smatrajući da je komično tragična društvena kritika Sigareva kod koji je blizak Novosadskom pozorištu i da na taj način dograđujemo naš profil angažovanog teatra.

Nakon toga, najavljuje Vencel, dolazi Egziperijev “Mali princ”, kojeg će režirati Margareta Taboroši, ali kao priču za odrasle.

– U mađarskoj kulturnoj svesti “Mali princ” nasuprot svim novim čitanjima uvek se tretira kao knjiga za decu, tako da se i rediteljka i dramaturg bore da u svom pristupu nađu ono što je supstancijalno kod Egziperija. U februaru počinju probe rediteljskog projekta koji će činiti kompilacija dva Orvelova dela, rediteljka Kinga Mezei će priču iz “Životinjske farme” smestiti u konrolisani svet “1984”. Na kraju sezone dolazi reditelj Ljuboslav Majera koji će postaviti Nikolićeve “Kovače”. U saradnji sa pozorištem “Deže Kostolanji” iz Subotice 11. decembra premijerno će biti izvedena predstava ”Pjaf”, povodom stogodišnjice rođenja Edit Pjaf, koju kao autorski projekat rade Kinga Mezei i Andraš Urban kao koreditelj. Počele su pripreme i za narednu sezonu, a repertoar ćemo tako koncipirati da radimo samo srpske i mađarske komade koje će unakrsno režirati srpski i mađarski reditelji.

Kako finansijska situacija utiče na vaše planove?

– To nije demagogija: Novosadsko pozorište, kao i drugi teatri, deo su ovog društva, bez obzira ko su nam osnivači - grad, Pokrajina ili Republika i finansijski status nam zavisi od ekonomske situacije u državi, a svi znamo da Srbija nije u ružičastoj poziciji. Dakle, onako nam je kako je većini u ovoj državi. Međutim, moram da kažem da od kada sam došao, pre dve godine, nedvosmisleno je da je Grad Novi Sad u pogledu materijalne podrške, bez obzira na političku obojenost vladajuće strukture, uvek stvarao takve materijalne mogućnosti koje su bile dostojne za rad ovog teatra. Koeficijent koji se izdvaja za kulturu u odnosu na region i nije tako mali, a kako je rekao ministar Tasovac na početku mandata, nije problem samo u nedostatku novca, nego i u njegovoj raspodeli. U Srbiji je opredeljenje ka buyetskom, a ne tržišnom ponašanju institucija kulture, ali uz strogu kontrolu protoka buyetskih sredstava, što su regulative koja nam dolaze iz Evropske unije.

Bili ste kao glumac u ovom pozorištu u prvim godinama po njegovom formiranju, a sada se tu posle više od dve decenije koliko ste bili u Mađarskoj. Na kakvu ste atmosferu naišli?

– Prošle sezone, kada je obeležavana 40. godišnjica rada, preovladalo je mišljenje da je profilisanje ovog pozorišta učinjeno već u prvim sezonama. Često sam pominjao priču Ištvana Nemeta, osnivača i prvog direktora, koji je sazvao renomirane pozorišne ljude sa idejom da Novi Sad dobije teatar na mađarskom jeziku. Tada ih je upitao šta se dešava u evropskom teatru, a dominirao je lirski realizam i apsurd, i predložio je da se krene tim putem gde je već evropski teatar, po pitanju forme i tema. Devedesete godine su to prekinule u borbi za puku egzistenciju. Situacija se promenila dolaskom Karolja Vičeka kao i generacije mladih pred kojom je Viček otvorio vrata ovog pozorišta. Ta generacija je donela svetonazor koji je to preživljavanje pretvorio u postojanje čiji je cilj kreativnost i to na planu društvenog diskursa. Krajem osamdesetih u Mađarskoj sam bio jako ponosan kada sam govorio o onome šta sam ovde ostavio, a u pitanju je bila vrlo emotivna kultura, jako opredeljena, angažovana i optimistična. Ta atmosfera se jako promenila, emotivnost se pretvorila u ožešćenost, a kultura optimizma i osmeha koji su dominirala se pretvorili su se u depresiju, pesimizam i osećaj beizlaznosti. Zato ja imam stanovitih dilema da li mi treba taj pesimizam, bezilaznost, besperspektivnost i sa scene da guramo u glavu i dušu naše publike.

Koja su to pitanja, po vašem mišljenju, koja treba da pokreće savremeno pozorište?

– Možda je to opšte mesto, ali savremeno pozorište treba da se bavi onim pitanjima, problemima, dilemama, onim bolima i radostima kojima se bavi i njena publika i to bi trebalo da bude glavno umeće pozorišta. Pozorišnog čina nema ukoliko nemate bar jednog gledaoca koji u svojoj emotivnosti i intelektualnosti ne koincidira sa scenom. Pozorišni čin je posledica sadejstva predstave i publike i ukoliko glumce interesuje jedna stvar, a publiku neka druga, do tog sadejstva nikada neće doći, nego samo do „konzumiranja“ pozorišnog čina, a onda je to događaj koji zaboravljamo već onog trenutka dok čekamo autobus da odemo kući. Kao glumac ja sam deo tog gledaoca i ako ne vodimo računa o publici onda ne vodimo računa o polovini ostvarenosti pozorišnog čina i upadamo u stvaralački egoizam. Kada napišete knjigu ili stvorite sliku, to možda neće odmah biti prihvaćeno, ali vremenom može da se promeni. U pozorištu toga nema, ono je živa umetnost, vi morate biti uspešni večeras, na ovom mestu, i ono što je najgore taj uspeh koji ste ostvarili večeras, sutra ne važi, sutra krećete ispočetka.

Neki glumci napuštaju pozorište, a država brani nova zapošljavanja ne vodeći računa o specifičnostima delatnosti kakvo je pozorište. Kako se vi borite sa tim?

– U svakoj generaciji stvore se glumačke ličnosti kojima se posle izvesnog vremena učini da im je ovaj prostor skučen, u međuvremenu već postignu neke rezultate tako da za njih budu zainteresovani i teatri van Srbije i oni odlaze. Srećom, ne vidim da ovog trenutka preti opasnost za odlazak najboljih. Na unutrašnjem tržištu je sve zablokirano tako da ako sva ograničenja sledimo onda se u Srbiji ne može konstituisati novo pozorište, a na planu popune radnih mesta se stvaraju veliki problem. S druge strane visokoškolske institucije su pomalo zatvorene u sopstveni začaran i krug i ne vode računa koje su šanse njihovih studenata na tržištu radne snage. Akademije se vode svojim interesima, pozorišta svojim potrebama i mogućnostima i na kraju glumac za realizaciju sopstvenog interesa ima jako male šanse za sada. Mladim glumcima sugerišem da taj prostor svog budućeg stvaralačkog rada posmatraju što je moguće šire, da uče strane jezike, a za glumce koji su multimedijalni ima posla u Evropi. Ne nagovaram ih da napuste zemlju, ali ako postoji kulturni prostor koji, iako ispresecan granicama, čini ipak neko jedinstvo, onda vredi razmišljati i gledati dalje. Pozorišni svet u Evropi je jako raznovrstan ima puno oblika izražavanja putem pozorišne forme. Često se setim kako je Miloš Hayić, nekadašnji upravnik SNP, nama mladim glumcima jednom prilikom rekao da nikada ne zaboravimo da biti glumac nije profesija, ni umetnost, nego sudbina.

Nina Popov

Uloga u seriji „Vere i zavere”

Direktorski poslovi odvojili su vas od vašeg glumačkog i rediteljskog angažmana, ali nedavno ste dobili ulogu u TV seriji „Vere i zavere“ koja se snima po Tišminom romanu.

– Jako sam zadovoljan zbog te uloge. Igram predivan lik Jakoba, Nemca, viđenog građanina, koji u okupaciji pomaže i Srbima i Mađarima i Jevrejima, i 1944. ostaje ovde smatrajući da nema zašto da beži, jer nikom nije učinio zlo, ali taj vihor istorije ga odnosi u logor... Moram da pohvalim mladu, ali vrlo kvalifikovanu i kreativnu ekipu serije koja svaku epozodu radi vrlo zahtevno, vodeći računa o najmanjem detalju.