Gejmen, s one strane dobra i zla

a još više u sferi imaginacije. Prozaista koji romane ume da piše kao efektne scenarije za strip, a scenarije kao romane, spada u one emblemske pisce svog - našeg - vremena koji ga obeležavaju kao pioniri, s pravom da ponese titulu velikog pisca 21. veka.



Veština kojom vodi priču u “Američim bogovima” gotovo da je čudesna, a priča koja govori o smeni bogova u ovom našem vremenu koliko univerzalna, toliko i “obično” romaneskna u toj meri da bi morala da zadovolji svakog ljubitelja dobre proze.Kada su, sa svih strana sveta, krenuli preko velike vode da nasele prostranstva Amerike, kolonisti su za sobom poveli i svoje lokalne bogove koji su, izmešteni iz svog okruženja, ubrzo počeli da propadaju, to jest, ubrzo zaboravljeni u novoj domovini, malo su se “ofucali”.



Pogotovo kada su se pojavili “novi bogovi”, poput bogova Televizije, Kompjutera i sličnih tehno-tričarija. Od tih besmrtnika u ičezavanju, o kojima je pisao u “Američkim bogovima”, Gejmen, zajedno sa Teri Pračetom, stiže do Jahača Apokalipse u duhovitom, vickastom i baš smešnom bestseleru “Dobra znamenja”. Poslednji dani čovečanstva ističu, propast je na pragu, ali novi Antikrist, uz pomoć jedne veštice, jednog lovca na veštice, demona i anđela koji su se svikli na komfor života među nesavršenom ljudskom rasom, ipak odlaže Apokalipsu, bar na neodređeno vreme.

“Okean na kraju puteljka”, relativno svež roman koji se na našem tržištu pojavio 2013. godine, dirljiva je priča, a zapravo moderna bajka, gotovo lirska, u kojoj su pomešani nostalgija detinjstva i prirodno onostrano, u dovoljnoj meri da zadovolje i pesnike koji se kriju u (svima) nama, ali i divlju prirodu magova i čarobnjaka koji su takođe nezaobilazni deo suštine koja tvori ljudsko biće.



“Nikadođija” je još jedan maštovit, čaroban roman Gejmena koji u njemu pred očima čitaoca širi čitav jedan mali univerzum, paralelni svet koji se krije ispod Londona i koji je zatvoren za uobičajene japijevce i domaćice, poštare i ekonomiste koji žive samo svakodnevnicu. Bez zvezdanog neba iznad glava, ali sa magičnim ponornicama u slojevitom sistemu podzemnih kanala, svetovi se dodiruju, ali ne mešaju: jednima pripada dan, a drugima noć. U jednom intervju, Gejmen kaže da je zaista posetio  kanalizacione cevi, to jest hodnike Pod-Londona:



- Neki baš fini mladići iz Temzanskog vodovoda i kanalizacije, ako su to zaista bili oni, odveli su me u kanalizaciju u naročitom odelu i čizmama, sa žutim gumenim rukavicama na rukama i zaštitnom kacigom na glavi. Samo parkiraju kola, postave znak, dignu šaht i eto nas u londonskom kanalizacionom spletu. Zanimljivo je da sam za prvu verziju knjige pročitao neki članak o propadanju londonske kanalizacije i očekivao sam samo trošne cigle. No zapanjili su me sama lepota, izrada i zidarsko umeće; divno načinjene ukrasne cigle koje nikad niko neće videti...



“Nikadođija” mi je, kaže Gejmen, otvorila put na sva skrivena londonska mesta i bilo je uzbudljivo:

- Hotel “Mitland” na Sent Pankrasu: pustili su me da vršljam po njemu. Mislim da ga sad preplavljaju u skupe stanove, ali u to doba je već četrdeset godina bio ruševinama, i neverovatan je osećaj prošetati se po zvoniku dok ti pod nogama krckaju mrtvi golubovi.



Kao što je Bulgakov, romanom “Majstor i Margarita”, u potpunosti pomerio dotad važeća čitalačka očekivanja i pomerio pisanje priča u sasvim novom pravacu, i Gejmenova “ponuda” s one strane dobra i zla menja čitalačku svet primerenu 21. veku kreirajući novu stvarnost.



Đorđe Pisarev

 

Uspavana i vreteno



Nedavno se pojavila i “knjižica” Nila Gejmena “Uspavana i vreteno” (Laguna, 2015), sve sa fascinantnim ilustracijama Krisa Ridla. Gejmen je, i ovaj put, “pobrkao” stare priče sačinivši jednu “novu” u kojoj se zaista pojavljuju i patuljci i Snežana i uspava lepotica, ali u sasvim neuobičajenom redosledu, i poentom sve sa poljupcem dve junakinje, pa je tako ova bajka “istkana nitima mračne magije: kraljica će možda i dokazati svoje junaštvo, ako princezi uopšte i bude potrebno da je neko spase”...