Bodrog i planeta staparska

legendarni staparski lekar dr Stevan Popović krajem šezdesetih godina prošlog veka u staparskom bircuzu promovisao Miroslava Josića Višnjića, jednog od najvećih potonjih srpskih pisaca. Suvonjavi mladić duge kose i tek izrasle bradice, koji se, oženivši se školskom drugaricom iz somborske Učiteljske, neku godinu pre te nezvanične staparske promocije, otisnuo u Beograd da postane pisac, jedva je dočekao da siđe iz prestoničkog voza na železničkoj stanici u Staparu i pohvali se u staničnoj kafani da mu je izašla prva knjiga. Seo je za sto kod nekolicine poznatih likova koji su dočekivali i ispraćali retke vozove, izvadio tek izašlu, još na boju mirisnu knjižicu pripovedaka, stavio je na sto i rekao:

- Ljudi moji, san je počeo da se ostvaruje. Evo moje prve knjige. Brato, daj litru i sodu!

E, onda je doktor Steva taj, naočigled, beznačajni kafanski događaj podigao „na istorijski čin“ i doprineo da se i danas pamti! Vozovi odavno ne prolaze kroz Stapar, niko od aktera iz kafane kod staparske stanice nije više živ, ali Miroslav Josić Višnjić je postao jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti druge polovine 20 veka. I najpoznatiji Staparac od Drugog svetskog rata do današnjih dana. 



„Svetac srpskoga jezika“ i „monah srpske književnosti“, pisac bune i bunta, večiti opozicionar, ostao je veran korenima, bačkoj ravnici, Dunavu, Mostongi i Plazoviću, svom Staparu, rodnom sokaku Ćorošu, prijateljima, paorima, intelektualcima, precima, običajima i veri. I ne samo da je ostao veran, već je bio opsednut Zvezdom staparskom. Izvor čitavog književnog opusa od 10 romana, 120 pripovedaka i još dvadesetak drugih knjiga u tiražu od stotinu hiljda primeraka i prevodima na dvadesetak jezika, crpeo je odatle. Iz tih ljudi. Ponosnih, ali svojeglavih, inayija, potomaka nekadašnjih gusara sa Dunava, ali i vrednih paora, stočara i nekadašnjih ratarskih rekordera. Stapar, poznat i po tome što se u njegovoj okolini nalazi Sombor, oduvek je „imao svoju politiku“. Borili su se preci današnjih Staparaca u 18. veku protiv Bečkog dvora, jer su tražili mesto pod suncem u vrtlogu germanizacije podunavskih predela, tamo gde su živeli u dva naselja kod Apatina – Bokčenoviću i Vranješevu. Gusarili su, kažu predanja i oskudni dokumenti, napadali lađe i splavove kojima su dolazili tadašnji kolonisti. Epilog je bio: proterivanje: odred od 2.000 vojnika iz Oseka premestio ih je na tadašnju Staparsku pustaru. U Mađarskoj revoluciji sredinom 19. veka, izvukli su opet deblji kraj u borbi za nacionalna prava. Selo je delimično spaljeno, a zarazne bolesti su dnevno odnosile i po desetak žitelja tih 1848. i 1849. godine.



Posle Drugog svetskog rata, zbog osobenosti žitelja, ovo selo je prozvano „Sedmom republikom“ u Jugoslaviji koja je imala šest republika i dve pokrajine. A Višnjić je taj, takav Stapar lansirao u vasionu. Smestio je u njega centar sveta. Čitava planeta je u „Baronu iz šaraga“ smeštena tu, u mitski Stapar, kako su istakli književni kritičari. Seoski toponimi su postali delovi planete, ulični kanali reke i rečice, ćuprije veliki mostovi... A likovi staparski koji se suočavaju s prošlošću i izazovima nadolazeće globalizacije, koju je Josić Višnjić nagovestio u svojim delima.



Pokojni ugledni somborski i staparski činovnik i intelektualac čika Miša Peljin mu je svojevremeno, na početku karijere, savetovao da se drži sebe i svoga dok je gutao reči iz prvih pročitanih knjiga i još išao po Staparu i Somboru sa sveskom svojih priča i tekstova, čitavši ih poznanicima i prijateljima:



- Miroslave, svi kažu da u tebi ima talenta. Tako mislim i ja. Ali talenat nije dovoljan. Potreban je i rad. Ali pre svega potreban je motiv.Ti moraš imati priče, teme. A odakle ćeš, nego odavde? To najbolje poznaješ.

A još pre nego što se sa suprugom Mirjanom otisnuo u Beograd, gde je s porodicom pretrpeo najteža iskušenja režimskih represija, nemaštine, gde je pored studiranja i pisanja, bio lektor, korektor, meter...., sve za nadnicu od dve tegle marmelade dnevno, od koje je prehranjivao porodicu, pročuo se kao talentovani, a posle i postao značajan pisac.



Profesor srpskog jezika Učiteljske škole u Somboru Milivoje Gajić koji je s takvim Josićem nekako izlazio na kraj u školskoj klupi, jer je već tada posedovao izuzetno znanje iz teorije književnosti i jezičke kulture, rekao je svojevremeno da u profesorskoj karijeri, a doživeo je penziju, nije sreo takav talenat. Niko tako nije, po njemu, bio posvećen jeziku i književnosti u istoriji te škole. A somborsku Preparandiju, potonju Učiteljsku školu pohađali su Isidora Sekulić, Jovan Dučić, muzičar Josif Marinković...



- Bio je istinski liričar u pripovedanju – smatra akademik Milosav Tešić. - Gipkost, živahnost, krepkost, slikovitost i odrešitost u kazivanju spadaju među osobenije odlike Josićevog izrazito ritmičnog proznog stila. Rodno tlo, najšire shvaćeno, dobilo je u Višnjićevom delu jedno od najosobenijih književno umetničkih sagledavanja.



Prva veća životna i književna iskustva stekao je u Beogradu, a pogotovu u studentskim nemirima 1968. koji su ga zatekli na mestu sekretara redakcije lista „Student“. Pročuo se i vinuo u svet ozbiljne književnosti kao dobitnik Ninove nagrade 1990. godine. Roman neobičnog naziva „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ uzburkao je književnu, a i političku javnost. Opisani su događaji borbe za nacionalno oslobođenje Srba u 1848. i 1849. godini. Simbol propasti – Bodrog, grad koji je misteriozno nestao u srednjem veku, oslikavao je bunu, pojavu koja je ceo život bila prisutna u Josićevom duhu. Nije propustio ni 48. –  vek kasnije.

Godine 1992. godine za dlaku je izgubio drugu Ninovu nagradu za „Pristup u kap i seme“, ali je za isti roman dobio Borbinu.  U do tada najstaparskijem romanu zaronio je u sudbine Ibeovaca. Skoro pola veka kasnije, tih devedesetih prošlog veka, objavljena je tužna sudbina Staparke Stojanke Katić. O Golom otoku, životu u Staparu i društvenim previranjima... O tome do tada niko nije smeo javno da progovori. I treći put je ušao u izbor za Ninov roman godine. „Baron iz šaraga“ smatrao je za vrhunac svog opusa. Za ono što je bilo, što je sada i što dolazi. Na svoj način, naravno:



- Moji se junaci svi nešto bune – govorio je. – Čak i kad su na samrti, uvek su neke bunyije u pitanju. Šta je „Bodrog“ nego buna, šta je sad ovaj „Baron“ – isto jedna pobuna koja se završava tragično, jer se pobune uglavnom tako završavaju !

A dobio je skoro sve književne nagrade država u kojima je živeo. I to kao književni buntovnik, svojeglavi stvaralac, opozicionar... Pored dve nabrojane i – Borinu, Andrićevu, Isidorinu, Skerlićevu, Vinaverovu, Oktobarske nagrade Beograda i Sombora, za roman decenije.... Bio je, što se malo zna, 2001. godine predložen i za Nobelovu nagradu. Staparci su pratili svaku njegovu knjigu, svaku nagradu dočekivali su s radošću i toplinom oko srca. Tražili su u njegovim  romanima i pripovetkama poznate ličnosti, a potajno i sebe. Mnogi nisu baš sve ni razumeli, ali bilo je nekog ponosa, i dragosti da se za Stapar čuje daleko, što dalje... Bilo je, mora se reći – i nezadovoljnih, pakosnih i ljubomornih. Jer, roman mora da ima i negativne junake!

- Mislim da mu je najbolji roman bio „Bodrog“, a priča „Lepa Jelena“ – kaže Josićeva supruga Mirjana koja je s njim provela sve te decenije života i književnih pobuna kao saradnik i lektor. – Bio je zadovoljan književnim delom. Govorio je da je plan ne samo ispunjen, već i prebačen. Želeo je, a i ostavio je pečat u srpskoj književnosti.



Izrazio je želju da bude sahranjen u Staparu. Odbio je Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu. Glavno mesto i izvor inspiracije veličanstvenog književnog stvaralaštva, Stapar, ostalo je zauvek njegovo. Odabrao je da tamo bude njegova Aleja velikana. U krugu predaka, prijatelja i komšija. Običnih i uglednih počivših Staparaca! A u Aleji Staparaca dočekali su ga, vođa pobunjenih i proteranih Staparaca iz vremena Marije Terezije Atanacko Rajić, graditelj pruga u Ugarskoj i tvorac statuta srpskih železnica inženjer Nikola Stanković fon Staparski, doktor Steva Popović, Foto Joca, Stojanka Katić, Jeca i Raka Stokanov i mnogi drugi...



Miroslav Božin

 

Pomoć duha salašarskog



Josić je sam govorio da mu je u stvaranju književnih vekova pomogao „salašarski duh“ predaka koji su život kovali u staparskom ataru na krnjajskoj strani, istočno od kasnijeg Josićevog mitskog Stapara. „Ja sam salašar, a to znači biti oslonjen na sebe, verovati u sebe i širiti se u raznim oblastima. Ne možeš se zakopati u jednoj, samo praviti opanak, moraš imati i kokošku u avliji, svinju, plug, drljaču, kuvati ručak… Ako imaš salašarskog duha u ovom svetu, onda tebi svet i ne treba, ti si ceo svet”.