Čarde na Dunavu ipak nekako odolevaju čeljustima globalizacije

Zato nam najbolje služi „Ginis“ koji uglavnom promoviše s atributom „najveći“ razne kotlekanje, tone i kilograme....  Tako su kod nas za čuvenog „Ginisa“ promovisana najveća zemljana posuda sa 6.566 sarmi u Futogu, pa onda veliki kotlić sa još više sarmi u Adi, pa čuvena kobasica iz Turije od 2.014 metara (tačnije rečeno – njen prečnik), a za dlaku je izostao „kotlić“ od preko 4.000 litara u kojem je pre petnaestak godina skuvano 12.000 porcija riblje čorbe.

Predznak „najmanji“ zvuči mizerno, nisko, daleko ispod društvene lestvice i s visokom dozom podozrenja i sažaljenja. Vanredni profesor hidrobiologije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu dr Branko Miljanović, inače savetnik televizijskog serijala „Čarde na Dunavu“, odlučio se za ovo drugo, jedinstveno. Skuvao je riblju čorbu u verovatno najmanjem kotliću na svetu. Sa sastojcima koji priliče čorbi. Crni luk, so, mlevena crvena paprika, tri vrste ribe i voda. Zapremina kotlića koji su pravili njegovi drugari je 0,5 decilitara, a skuvane čorbe 0,3 dcl. Posle desetak minuta kuvanja na drvcima od šibice, kotlić zapremine rakijske čašice sveo se na „štamplu“ nekada popularno nazvanu danas uobičajenu kafansku dozu rakijice od 0,3 decilitra.

Rekord je postignut na ovogodišnjem Fiš festu u Beogradu gde je održan Dan čardi, povodom snimanja 52. epizode televizijskog serijala „Čarde na Dunavu“

- Oduvek mi je bila želja da se okušam u nečem specifičnom – kaže dr Branko Miljanović. – Dobio sam jedan mali kotlić na poklon i on me je proganjao skoro dve decenije. Tako je i nastala ideja da se skuva čorba s najmanjom zapreminom. Ne znam da li je „Ginisa“, ali sam uložio dosta napora da napravim rekord, pa makar se on zvao i Banetov rekord.

Miljanović dodaje da je sve bilo po propisu. U kotlić su stavljeni sitni parčići šarana, soma i tostolobika, baš one ribe od koje si i kuva riblja čorba. Tanjiri nisu postavljani jer je čorbe bilo tek da se lizne.

Overi ovog rezultata, odnosno kvalitetu skuvane čorbe, prisustvovalo je stotinak osoba iz vojvođanskih čardi, a potvrdu su dali dugogodišnji kuvari čorbi i vlasnici dunavskih čardi – Petar Lapu Braša iz čarde „Kod Braše“, Nenad Živanović iz čarde „Vodenica“ u Beogradu, Miodrag Srdić iz „Floride“ u Bačkoj Palanci i Đoka Varenika, vlasnik nekadašnje čarde „Nakraj sveta“ u Kovilju.

Čorbe je bilo tek za vrh manje kafene kašičice, tek toliko da zaigraju čula i provocira želudac.

- Drago mi je što smo prisustvovali ovom spektaklu – kaže  Srdić. – Nije ni važno da li je to zvaničan ili nezvaničan rekord, ali je sigurno da niko od nas nije ni video takav kotlić, a kamoli da je u njemu kuvana riblja čorba. U Bačkoj Palanci je svojevremeno skuvana čorba u najvećoj posudi, ali evo ovde, zahvaljujući serijalu „Čarde na Dunavu“ koji je okupio skoro sve vlasnike čardi sa Dunava, dobili smo neobičan rekord. Hteo bih da istaknem da ima prostora za nova druženja i nove poduhvate koji će afirmisati čarde, naše specijalitete, tamburašku muziku i privući goste na provode duž velike reke.

A takav događaj, takođe neobičan, dogodio se skoro u istom trenutku. Istim povodom, priređen je još jedan spektakl. Mimo tradicije pripremanja ribljih specijaliteta na Dunavu. Čarde su poznate po dobrim paprikašima, čorbama, prženoj ribi u tiganju, fritezi i sve više na roštilju. Ponegde se može poručiti perkelt od štuke ili kečige, štuka u mundiru i drugi nepoznati specijaliteti. Ali som na ražnju! (?). Retko kome da je palo i na pamet.

Čarda „Harčaš“ kod Apatina ga sprema po poruybini. Specijalitet je prste da poližeš! A sve jednostavno. Pravi som od 21 kilograma, očišćen, usoljen i naboden na ražanj. Sa strane žar od bukovih cepanica.... Okretalo se somče skoro tri sata i onda izašlo pred javnost. Prilikom skidanja aplauz, a još više kada su gosti probali tu divotu od mesa. Ovde se za razliku od prasetine koža ne jede jer je som bio umotan u golubarsku žicu da se „tovljenik“ iz reke ne bi raspao zbog mekoće mesa.

- Iz Dalja sam se pre dvadesetak godina doselio u Apatin gde držim čardu – kaže autor ovog specijaliteta Rajko Stanar. -  Kad mogu jagnje i prase, može i som da se peče, rekao sam jednog trenutka. Prvo smo probali s komadima od desetak kilograma. Sada su to veći komadi. Pogledajte ovog, ostala je samo glava i kičma, sve je ostalo pojedeno. Čuli smo samo reči pohvale. To je naša šansa za novim gastronomskim izazovima je ovo hrana koja se nigde više ne priprema. Jelo je ukusno, a doživljaj će se još dugo pamtiti.

Čarde na Dunavu se bore da prežive. Istina, mnoge dobro rade, jer je posao odavno razrađen. Na severu, gde „glavna ulica Evrope“ ulazi u našu zemlju, kuvaju se čuveni riblji paprikaši. Duž ostalog toka Dunava popularne su riblje čorbe i pržena riba. Gostiju nema kao nekada, kada su se u čardama provodili dani i noći uz čorbe, papikaše, a još više uz tamburaše.

Televizijski serijal „Čarde na Dunavu“ afirmisao je ove gostionice i u zemlji i u inostranstvu. Treći ciklus emisija počeo je da se emituje od četvrtka na prvom programu Radio-televizije Vojvodine. Prikazana je epizoda „Dondo“. Reč je o čardi u Specijalnom rezervatu prirode Gornje Podunavlje kod Bačkog Monoštora. Film napravljen po toj epizodi, reditelja Petra Latinovića i scenariste Miroslava Božina, osvojio je pre dva dana specijalnu nagradu na Festivalu turističkog i ekološkog filma Silafest u Bačkom Gradištu.

Glavni junak filma je nekadašnji glumac-amater u kultnom filmu „Skupljači perja“ Marko Petrović. Dvanaestogodišnjem dečaku bila je poverena uloga mladoženje koji je imao peh što nije bio polno sazreo pa ga je mlada izbacila iz kreveta i prekinula uobičajenu idilu srećnog braka.

- Aleksandar Petrović me je kao dečaka zatekao kako igram fudbal s vršnjacima u Bačkom Monoštoru. Gledali su nas, igrali smo fudbal pred njima, a onda me je pitao da li želim da igram u filmu. Pojma nisam imao šta to znači, pa sam rekao da hoću – seća se Marko koga svi u Bačkom Monoštoru zovu Švaba.

Posle su počele probe. Slila se velika bulumenta s kamerama, reflektorima, bezbroj kola. Nije se snimalo u Bačkom Monoštoru, već su te sekvence rađene u romskom naselju u Apatinu.

- Ma kakve pare? Nisam ni znao da one postoje. Živeo smo bezbrižan dečački život u siromaštvu. Bio sam oduševljen velikom crnom limuzinom kojom su me vozili svakodnevno do Apatina. Imao sam samo jednu želju: da snimanje što duže potraje – kaže Švaba.

Bilo je to 1964. godine. Nešto kasnije, u Kanu „Skupljači perja“ su postali svetski hit i proslavili Aleksandra Petrovića, Oliveru Katarinu, Bekima Fehmijua, Batu Živojinovića, Gordanu Jovanović... A Švaba? Odrastao je i nasledio očevu čardu u naselju Dondo u poplavnoj zoni Dunava, u močvari i na rubu prašume rezervata pune visoke divljači.

- Dolazili su tu gosti sa svih strana, ali najviše naši, domaći. Bili su tu vikendaši, radnici koji su krčili šumu, pecaroši.... Svi su svraćali na piće i ribu. A ribe je nekada bilo u izobilju – kaže Švaba.

Nekadašnji glumac danas je šlogiran. Ima 83 godine i predao je čardu sinu Adamu koji nastavlja tradiciju. Kuva riblju čorbu i dočekuje goste.

Posle prvog dana festivala u Velikom Gradištu kada je „Dondo“ prikazan učesnike festivala i žiri je fascinirala priroda Gornjeg Podunavlja, ali i „iziritirao“ monoštorski paprikaš. Sve su videli i naslutili, ali nisu probali. Onda su se članovi filmske ekipe latili kotlića i varjače i skuvali taj monoštorski riblji paprikaš. Čudili se ondašnji ribari, čudile se kafeyije, a čudili se i sineasti iz 20 zemalja. Pitali su koje vino ide uz paprikaš, a reditelj iz Rijeke Bernardin Modrić je prekinuo dileme. Izneo četiri buteljke „plavca malog“ s Pelješca. Paprikaš je pojeden i zaliven nezaboravnim vinom, a Dondo i Gornje Podunavlje su naslikali još jedan pejsaž turističkih prilika Vojvodine.

Miroslav Božin