IN MEMORIAM: Dimitrije Čičovački (1925–2015)

akademije upućen u Novinarsku i diplomatsku visoku školu u Beogradu, na kojoj je diplomirao 1953. Prvo se zaposlio u privrednoj rubrici ondašnje “Slobodne Vojvodine”, a potom je raspoređen u unutrašnjepolitičku, gde je brzo napredovao i postao urednik. Kratko vreme radio je u Radio Novom Sadu kao spoljnopolitički komentator. U list “Dnevnik” vratio se 1. decembra 1953, gde je deceniju proveo u spoljnopolitičkoj rubrici, u početku kao saradnik, a potom kao urednik. Glavni i odgovorni urednik “Dnevnika” postao je 1963. Nikada nije dozvolio da bilo koji novinar “Dnevnika” bude zabranjen, niti je pristajao na zahteve koji su dolazili iz političkih organa Vojvodine da se neko kazni zbog odstupanja od partijskih zadataka.

Dva puta dodeljena mu je prva nagrada “Svetozar Marković Toza”, najvećeg priznanja Društva novinara Vojvodine. Bio je i predsednik Društva novinara Vojvodine, član Predsedništva Udruženja novinara Srbije i Saveza novinara Jugoslavije.

U vreme obračuna s liberalima, kada je većina čelnika informativnih medija u Srbiji smenjena, i on je 1973. odstranjen s funkcije i isključen iz SKJ, sa optužbama i lažnim kvalifkacijama “o moralno-političkoj nepodobnosti”.

Čičovački nikada nije tražio da nepravda bude ispravljena. Jedino čime se nikada nije pomirio jeste da mu neko ukine pravo da bude novinar. Zbog toga je sve do ove godne, a učinio je to i na početku 2015, sam plaćao članarinu Udruženju novinara Srbije i redovno overavao novinarsku knjižicu. Samo tako mogao je da do poslednjeg dana bude novinar, što je u duši uvek i bio.

Neka novinarska udruženja smatrala su da Čičovački zaslužuje i zvaničnu rehabilitaciju. Nije pristao. Do poslednjeg dana života ostao je gospodin. Čestit i dostojanstven.