Vreme za punu istinu o Rajinoj šumi
moralo bi ovoga puta naterati društvo da “otkopa” punu istinu. Delimična je već izronila marta 1991. iz peska na bačkoj strani Dunava u vreme kopanja kanala za gradski vodovod. Naime, na delove ljudskih skeleta nabasali su bageri, ali i obližnja krda krava, napasana u blizini izvorišta. Ukupno 250 pronađenih ljudskih kostiju od tada se na “revers” čuva u depoima Gradskog muzeja.
Četiri godine kasnije, 1996. ondašnji gradski odbornik i republički poslanik SPO doktor Miroslav Negrojević započeo je istraživanje o stradalima u Rajinoj šumi. On je, dve godine ranije, 1994, od Skupštine grada Novog Sada tražio da se usvoji, što je i učinjeno, odluka da se prvi put posle pet decenija zvanično oda pošta Novosađanima streljanim na tom mestu. Pre nego što se sam latio posla, doktor Negrojević je pokušao da ondašnju gradsku vlast podstakne na istraživanje preostalih tamošnjih grobnica. Inicijativa je prihvaćena, ali je zatim, na insistiranje ondašnjih odbornika SPS, preformulisana u zahtev da “nadležne institucije prikupe potrebne informacije o streljanju u Rajinoj šumi 1944. i o tome informišu Skupštinu grada”. Tako je ostalo da dana današnjeg.
No, doktor Negrojević pouzdano je utvrdio identitet 14 streljanih uglednika, među kojima je bio i advokat i bivši gradonačelnik Novog Sada dr Miloš Petrović, zatim lekar i potpredsednik novosadske opštine dr Obrad Milutinović, industrijalac Dragoljub Ristić, Pavle Tatić, jedan od osnivača Socijalističke partije u Novom Sadu, pa Vojislav Matić, urednik i izdavač “Nove pošte” novina na srpskom jeziku. Smrt u Rajinoj šumi stigla je i ondašnjeg golmana FK “Vojvodina” Miloša Kosića, članove Društva “Soko” Svetislava Vilovskog i Đuricu Vlaovića, zatim intelektualca i člana Rotari kluba Milana – Pecu Popovića, pokrajinskog službenika Jovana Begovića, ekonomistu Aleksandra Silbera, novinara Peru Savića, lekara Fedora Radića i Gaju Gračanina, direktora agencije “Putnik”.
U listu “Politika” 21. januara 1945. objavljena je presuda gradonačelniku Milošu Petroviću i tek tada je njegova porodica saznala da je osuđen, ali nisu znali da li je već streljan. Njega je, u ime naroda Jugoslavije, stoji u presudi, Vojni sud oblasti NOVJ za Bačku i Baranju u Novom Sadu - a veće su činili predsednik major Pavle Gerenčić i članovi Laza Brankov i Slobodan Subotić - osudio 22. novembra 1944. na smrtnu kaznu i gubitak građanske časti. Sud je utvrdio da je Petrović, a na predlog velikog župana dr Petera Feribaha, pomagao raciju u pojedinim mestima Vojvodine, uperenu protiv komunista. Slične, ili gotovo iste, presude stigle su i mnoge druge ugledne Novosađane za koje se već sedam decenija veruje da su sahranjeni u zajedničkoj grobnici u Rajinoj šumi.
Na osnovu dokumenata koji se nalaze u Arhivu grada i Muzeju Vojvodine, ali i u privatnim dokumentacijama, kao i svedočenja rodbine i poznanika streljanih Novosađana, nesporno je da je posle ulaska partizanskih jednica u Novi Sad, 23. oktobra 1944. na osnovu naredbe generala Josipa Rukavine, komandanta Vojne oblasti za Bačku i Baranju, došlo do masovnog hapšenja uglednih građana. Izvršioci naredbe generala Rukavine bili su pripadnici 11. Vojvođanske narodnooslobodilačke brigade, a većina uhapšenih bogatih domaćina, industrijalaca i intelektualaca streljana je do sredine novembra 1944.
Istoričar dr Srđan Cvetković, nekadašnji sekretar Državne komisije za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica, u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle 12.septembra 1944, čiji je državni zadatak bio da utvrdi tačan broj žrtava i popiše sve grobnice, potvrđuje za “Dnevnik” da postoje podaci o streljanju u Rajinoj šumi kod Novog Sada.
– Postoji spisak Novosađana koji su streljani, a pominje se i u svedočenjima da je Rajina šuma bila upravo mesto streljanja. Međutim, nisu sprovedena terenska istraživanja kako bi se tačno utvrdila lokacija grobnica. Prošlo je sedam decenija i lokacije se menjaju. Imali smo iskustva sa ljudima koji su preživeli streljanja, a kadu su otišli na teren nisu mogli da prepoznaju ta mesta. Ono što je nesporno jeste da u arhivi Komisije postoji spisak ljudi koji su streljani u Novom Sadu nakon oslobođenja, postoje saznanja o Rajinoj šumi, ali za ozbiljniju istragu morala bi da se angažuje ekipa stručnjaka koji se bave pretragom terena, veštačenjem i ekshumacijama. Komisija za to nije imala novaca, a nije bilo ni političke volje za takvim istragama – kaže Cvetković, napominje da je bilo logično da se nakon pronalaženja ljudskih ostataka u Rajinoj šumi poveća šira istraga, dodajući da to nije zadatak istoričara ili naslednika već je tako nešto morao da naredi sud.
Da je u prethodnim godinama nedostajalo političke volje da se rasvetle sve činjenice o stradanju civila u Vojvodini nakon Drugog svetskog rata, pa i onih u Rajinoj šumi, za “Dnevnik” potvrđuje i Dragoljub Živković, nekadašnji predsednik Odbora Skupštine APV za utvrđivanje istine o stradanju od 1941. do 1952. u Vojvodini.
– Za vreme osmogodišnjeg rada susretali smo se i sa podacima o Rajinoj šumi. Na bazi dokumenata koji se sada nalaze u Istorijskom arhivu Grada Novog Sada i Muzeju Vojvodine, ali i onih dobijenih ih prihvatnih arhiva, znamo za Rajinu šumu, ali je nismo posebno istražili, jer za to nije bilo dovoljno sluha i volje. Za osam godina skupili smo preko 300.000 podataka o stradanju civila u Vojvodini. Poimence smo utvrdili 84.000 žrtava, a ostalo je još 20.000 da se utvrdi. No, sve to, sa podacima i dokazima, nije bilo dovoljno da im se posveti dužna pažnja i da se na pitanje posleratnog stradanja stavi tačka – objašnjava Živković.
Naš sagovornik podseća da je Odbor završio posao 2008. godine, a da istraživanje o stradanju nevinih nije završeno. Ističe da istraživanje nije završeno zato što Skupština Vojvodine nije imala više novca da se istraže sve lokacije.
– Jedna od lokacija koja nije završena i istražena je i Rajina šuma., iako smo imali i pisma, dokumentaciju, ali i dokaze da je bilo streljanja. Dakle, nismo utvrdili koliko je tačno ljudi tamo streljano, ali prema onome što smo uradili mogu reći da postoji spisak od 3.000 Srba koji su neposredno posle Drugog svetskog rata ubijeni u Vojvodini. Reč je većinom o civilima, a koliko je među njima Novosađana stradalih u Rajinoj šumi ne mogu tačno reći, jer nismo završili započeti posao – zaključuje Živković.
Ljubinka Malešević
„Nije bilo četnika u Vojvodini”
– Postoji spisak tajnih grobnica za Vojvodini, pa i za Novi Sad. On verovatno nije potpun, ali na njemu se i dalje radi. Nažalost, sumnjam da će do iskopavanja u Rajinoj šumi uopšte doći, kada već za to nije bilo dovoljno to što je iskopano kada je građen vodovod. Tada je bio pravi trenutak da se preispita ceo teren i da se pronađu svi streljani. Skeptik sam po tom pitanju, ali podržavam iskopavanje svih tajnih grobnica jer su u njih sahranjivane većinom civilne žrtve. Naime, čak 80 odsto stradalih nakon oslobođenja su civili, a svega 20 odsto pripadnici nekih vojnih formacija – zaključuje Cvetković, dodajući da se svakako pokretanje pitanja stradanja u Rajinoj šumi nikako ne može vezivati za rehabilitaciju Draže Mihailovića – jer četnika u Vojvodini nije ni bilo.