Srebrnasti prah nostalgije Belegišanina

, izmaštanu realnost, u kojoj se odnekuda prepoznajemo i prihvatamo je kao svoju. Na sličan način čitalac otkriva novi roman novosadskog reditelja i književnika Milana Belegišanina sa naslovom „Šesti red“, koji je objavljen u izdanju beogradskog „Admiral buksa“ i koji je kroz naizgled jednostavnu fabulu o traganju za izgubljenom ljubavlju izgradio slojevito prozno tkivo, satkano od prepleta grubih činjenica stvarnosti i snoviđenja, nežne melanholije, ali i vedrine i humornih akcenata.

Dramaturšku okosnicu knjige čine zapisi glavnog junaka Andrije Tankosića o prikazanim fimovima u bioskopu malog gradića na obali Dunava, (reč je, inače, o autentičnim zabeleškama upravnika jednog provincijskog Doma kulture, što ovoj prozi daje poludokumentarno obeležje), ali je autor polazni tekst, poput svojevrsnog palimpsesta, nadgradio i razvio u upečatljivu i koloritnu romanesknu sliku, u kojoj se u ležernom toku radnje, kao i kroz naslove pomenutih filmova i u karakterističnim zbivanjima i situacijama, naslućuje nostalgični ambijent palanačkog života šezdesetih godina prošlog veka.

Međutim, ni lista prikazanih filmova, u dijapazonu od vesterna, ratnih filmova, italijanskih neorealističkih filmova do domaćih komedija, čiji naslovi predstavljaju svojevrsne putokaze radnje, ni sled neobičnih doživljaja aktera, ispričanih kroz Andrijine dnevničke zabeleške, ne predstavljaju ključni značenjski nivo romana. Njegovu okosnicu zapravo predstavlja priča o Andrijinoj nesretnoj i prekinutoj ljubavi, akcentovana tragičkim osećanjem sveta, u kojem iza varljivih trenutaka sreće uvek sledi patnja, a iza svakog zanosa neizbežno dolazi gubitak.

I kao pod srebrnastom svetlošću bioskopskog projektora pred čitaocem promiču Andrijini snovi i sećanja na njegovu prerano umrlu Saru, isprepletani sa realnim događajima, a zamračena sala starog bioskopa postaje mesto junakovih tajanstvenih i čudnovatih susreta sa uspomenama i ljudima koje je izgubio. U razuđenom, ali precizno vođenom pripovednom toku, uzbudljivo i dinamično se smenjuju planovi priče, događanja iz različitih vremena, svet živih i svet mrtvih, realnost, mašta i san.

Svi ovi rukavci pripovedanja, bremeniti simbolikom, poput čudesne epizode o susretu ruske lepotice i igumana u Moskvi, majčine izmišljene legende o divu Nadoru i starom zamku, kazivanja kinooperatera Blagoja o rušenju stare vetrenjače ili sećanja oca Radovana na anđela čuvara u obličju pauna, koji mu je doneo spas posle albanske golgote, stiču se u melanholičnim junakovim sećanjima, sve do konačno odsanjanog Andrijinog valcera sa Sarom, koji roman dovodi do naslućenog završetka.

I kao što ovaj neobični roman o ljubavi i nostalgiji neprestano lavira između autentičnih fragmenata zapisa sa naslovima filmova prikazivanim u jednom palanačkom bioskopu krajem šezdesetih i izmaštane, ali mnogo životnije priče o večitoj potrazi za ljubavlju, tako i sama priča dobija neočekivani kraj. U epilogu autor opisuje sopstvenu realnu posetu jednom selu, sličnom pomenutoj palanci, gde, kako on piše, još uvek ođekuje zov pauna, poput onog koji je Andrijin otac čuo davne svetonikoljske noći u Draču, na taj način simbolično nastavljajući neprekinuti krug.

Borislav Hložan