Razvojni stav se može učiti

– izgovori su način da se ne preuzima odgovornost. Ova priča je povezana s određenim mentalnim stavovima, čijim se formiranjem od malih nogu, stvaraju, ne samo za svoj i život drugih odgovorne, već i uspešne ličnosti. Da citiramo i psihoterapeuta Zorana Milivojevića “ne možemo vaspitavati odrasle ljude, zato je važno vaspitavati decu”. Dodali bismo, da zato i vaspitači (roditelji, nastavnici, treneri...) moraju biti obrazovani.

Postoje dva mentalna stava: trajni i razvojni, koje u svojoj knjizi „Mentalni stav - Nova psihologija uspešnosti” ( Psihopolis, Novi Sad, 2013) obrazlaže dr Kerol Dvek. Ova, kao i svaka druga dobra teorija, potiče iz promišljanja prakse, a potkrepljena je istraživanjima. Najbolje je ilustruju sportisti sa svojim karijerama, što je, pored niza drugih životnih primera, obrađeno u pomenutoj knjizi.



Merenja mentalnog stava adolescenata i mladih u vezi sa sportskim sposobnostima pokazala su da oni s trajnim mentalnim stavom smatraju da za uspeh “morate imati određen nivo sportskih sposobnosti i ne možete baš mnogo učiniti da taj nivo promenite” i “da biste bili dobar sportista morate biti prirodno talentovani”. Suprotno njima, ispitanici sa razvojnim mentalnim stavom su bili saglasni u tome da “to koliko ste uspešni u sportu, uvek može da se poboljša napornim radom” i “da biste bili uspešni u sportu, morate da naučite tehnike i veštine i redovno trenirate”.



Kako dr Dvek navodi, rezultati prethodnih istraživanja, koje je sproveo Stjuart Bidl sa svojim kolegama, ukazuju na to da ispitanici sa razvojnim mentalnim stavom smatraju da se uspeh postiže ako se daje sve od sebe, uči i napreduje, a upravo su to stavovi koje pronalazimo kod šampiona. Takođe, osobe sa razvojnim mentalnim stavom nedostatke posmatraju kao motiv. Nedostaci su alarm za buđenje.



Oni koji imaju trajni mentalni stav, i najčešće su za njega vaspitavani od malih nogu (“izgledaj pametno nemoj da deluješ glupo!”). Oni stiču uverenje da su kvaliteti koje poseduju kao u kamen uklesani, pa im se kao neophodnost nameće da ih stalno iznova dokazuju – i zato ne mogu da podnesu kritiku. Tako za njih svaka nova situacija zahteva potvrdu njihove inteligencije, ličnosti ili karaktera, a ne priliku za učenje i rizik neuspeha. Međutim, ovaj drugi, razvojni mentalni stav, kako kaže dr Dvek, govori da “ove karakteristike nisu karte koje ste vi podelili sebi i sa kojima morate da živite, uvek pokušavajući da uverite i sebe i druge da imate “rojal fleš“ i, kada zabrinuti znate, da u ruci imate samo par desetki”.



Razvojni mentalni stav, zasniva se, dakle, na uverenju da su naši osnovni kvaliteti oni koje možemo da kultivišemo kroz naše zalaganje. Jer, iako su ljudi u svemu različiti – u svojim inicijalnim talentima i sklonostima, interesovanjima ili temperamentu – svi mogu da se menjaju kroz vežbu i iskustvo. Kako i sami uviđamo, u životu genijalnost i talenat nisu dovoljni, mora se mnogo toga i uraditi. Tako, često zaboravljamo, a to činimo ako smo u zamci trajnog mentalnog stava, da naša deca idu u školu da nauče nešto novo, a ne zato što već sve znaju.



Po rečima dr Dvek, ljudi sa trajnim mentalnim stavom očekuju da se sposobnost javi sama od sebe, pre nego što se sprovede bilo kakvo učenje. Jer, ako ste sposobni, sposobni ste, a ako niste, onda niste. Roditelji, tako pogrešno smatraju, da deci mogu da uliju veće samopouzdanje, kao neki dar, hvaleći njihov intelekt i talenat.



- To tako ne ide i zapravo izaziva suprotan efekat. Dovodi decu do sumnje u sebe čim nešto pođe pogrešnim putem, čim se suoče sa većom poteškoćom. Ukoliko roditelji žele da decu nečim daruju, najbolje što mogu da urade jeste da ih uče da vole izazove, da ih greške intrigiraju, da uživaju u svom trudu i da nastave da uče. Na taj način njihova dece neće postati robovi pohvala, već će za ceo život imati model kako da grade i popravljaju svoje samopouzdanje - smatra dr Kerol Dvek. 



Vladimir Crnjanski

 

Etiketiranjem u pasivnost



Ova u celini teško obuhvatljiva priča, mogla bi se još upotpuniti i osvrtom na etiketiranje, pozitivno i negativno. I nesvesno ih “lepimo” deci, manjinama i drugačijima uopšte, one po pravilu doprinose njihovom trajnom mentalnom stavu. Na primer, posledice hvaljenja intelegencije (tako si pametan/a), a ne truda, kod dece u najvećem broju slučajeva, pre ili kasnije razvijaju otpor prema teškim izazovima.