Ne damo zemlju strancima, a oru je Italijani, Arapi, Hrvati...

 u pozadini svega su izmene Zakona o državnom poljoprivrednom zemljištu koji ne dozvoljava prodaju zemlje strancima, uslovi koji nam se postavljaju i na koje smo pristali na evropskom putu, međudržavni sporazumi...

Naime, imovina preduzeća „Aleksa Šantić”, koju čini poljoprivredno zemljište s pratećim objektima, prodata je prekjuče na javnom nadmetanju preduzeću „Agriser” iz Beograda po 7,95 miliona evra. Ta firma bila je jedini učesnik u nadmetanju, a reč je o kćerki-firmi italijanskog giganta „Ferero”, koji će, kako je poznato, i kako se već ogledno radi – na oko 700 hektara „Alekse Šantića” gajiti lešnike. Reč je bivšoj društvenoj svojini, to jest zemljištu koje je stečeno teretnim poslom preduzeća.



Vlasnici vojvođanskih njiva su, između ostalih, Hrvati („Dijamant agrar”), Arapi („Bačka”, Sivac), Mađari („Krivaja”)...

– Stranci malo-pomalo ali zasigurno postaju vlasnici zemljišta u Srbiji – kaže za „Dnevnik” sekretar Odbora za poljoprivredu u Privrednoj komori Vojvodine Đorđe Bugarin. – To generalno nije dobro, ali je legitimno, u skladu sa zakonima koji važe u našoj zemlji. A kada nema zakona, onda se donose međudržavni sporazumi koji to dozvoljavaju, kao što smo imali u slučaju arapskih kompanija. Inostrane kompanije osnuju firmu ovde, ta firma legitimno kupuje. Tako se radilo i kada je počela privatizacija, po zakonu koji je to regulisao. Zbog toga je u Srbiji sve više stranaca koji imaju u vlasništvu poljoprivredno zemljište. 



Pitanje je samo kada će i fizička strana lica početu da kupuju naše zemljište, veli sagovornik „Dnevnika”. 

– Menja se Zakon o zemljištu i, ukoliko se ne urede uslovi po kojima bilo ko može postati vlasnik ovdašnjih njiva, biće tako. Ti uslovi moraju važiti jednako i za domaće i strane kupce, što znači da bi poreski obveznici Srbije morali da budu tretirani na isti način kao stranci – ukazuje Bugarin.

Poljoprivrednik Miroslav Grubanov iz Uduženja „Paor” za naš list kaže da je suština je u tome da zakoni ne valjaju, dozvolili su sve to.



– A ako smo krenuli u Evropu i opredelili se za taj put, zašto ne uzmemo najbolje primere? – veli Grubanov. – U ovom slučaju to je Mađarska, koja ne dozvoljava prodaju svoje zemlje strancima. Seljaci se pitaju da li se iko u ovoj zemlji istinski zalaže za ostanak državnih njiva u našim rukama. Da li opozicione stranke nude neko drugo rešenje, ima li uopšte oprečnih stavova? Vidimo da zemlja koja je prodata Arapima stoji neobrađena. Kada bi to naš poljoprivrednik dozvolio?



Grubanov ponavlja predlog tog udruženja da se poljoprivredno zemljište proda mladim poljoprivrednicima, da se parcele ograniče na 20 hektara, i to na 20 godina, s tim da se pre svega obavi restitucija. 

Osvrćući se na nameru „Ferera” da u Aleksi Šantiću gaji lešnike, naši sagovornici vele da ta proizvodnja u Bačkoj nema tradiciju ali, naravno, nije nemoguće. Oni već na pomenutom imanju imaju rasadnik koji bi trebalo da bude nukleus za buduće zasade.



S. Gluščević

 

Smenjen direktor Uprave za zemljište



Po „Dnevnikovim” informacijama, pre nekoliko dana smenjen je direktor Uprave Ministarstva poljoprivrede za poljoprivredno zemljište Zoran Knežević.

– Indikativno je to što se takve stvari dešavaju u vreme kada se menja Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Plašim se da će se i tom smenom potvdriti da država ne želi da uredi to pitanje već da ga ostavi otvorenim, pa da zemljište u Srbiji poseduje onaj ko ima novac, a ne ko se bavi poljoprivredom – kaže Đorđe Bugarin.