Predrag Štrbac: Vampiri palanke kao virusi u nama

Predstava je nastala na osnovu originalnog teksta pod nazivom “Bako, neću da postanem čudovište” autorke Branislave Ilić, a po ideji reditelja Predraga Štrpca i motivima dela “Frankeštajn” Meri Šeli i “Filozofija palanke” Radomira Konstantinovića.

Tematika ove predstave bi mogla da bude razlog spoja pomenutih dela. Da li biste rekli da je to neobičan spoj, ili možda najadekvatniji, i u suštini tačan?

- Obično su najneobičniji spojevi oni koji donose nove, različite i neobične uglove gledanja na pojave i fenomene kojih se stvaraoci umetničkog dela, jedne pozorišne priče u ovom slučaju, dotaknu. Frankenštajnovo čudovište u romanu Meri Šeli, kao i vampiri palanke u delu Radomira Konstantinovića, jesu virus koji svako od nas nosi u sebi. Da li će se, i u kojoj meri, taj virus ikada razviti, zavisi uglavnom od nas samih. A ako se razvije, pretvara se u neki od mnogobrojnih oblika ekstremizma. Ovaj spoj je upravo fantastičan izvor inspiracije, jer sve ono o čemu tako studiozno i bolno iskreno Konstantinović piše u svome delu jeste upravo čudovište, skriveno ili pak otkriveno, a u svakom slučaju zapreteno u pojedincu bilo kog vremena i bilo kog meridijana.

Od kakve ste vi pošli ideje za ovu predstavu?

- Upravo od ideje da dva osnovna i glavna izvora inspiracije za dramski tekst koji je trebalo da nastane, budu roman Meri Šeli i filosofsko delo Radomira Konstantinovića. Iz te ideje koju sam već jedno duže vreme nosio u sebi, došlo je do dogovora sa Ivanom Kukolj Solarov, upravnicom Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu, a zatim i divnom saradnjom sa Branislavom Ilić u procesu nastanka ovog izvanrednog komada za predstavu. Jezgro i srž ideje koja me je vodila u režiranju „Čudovišta“ jeste činjenica da svaka promena, bila kreativna ili destruktivna, potiče i počinje iz pojedinca. Naravno da okruženje utiče na svakoga, ali da li ćemo pristati da budemo samo uniformni delovi jedne uniformne grupe ili tragati i izgrađivati ono što u sebi nosimo kao sopstvenu individualnost i kreativnost, zavisi ipak samo od nas.

Kako se može izboriti sa čudovištem o kome govori ova istoimena predstava? Šta ga najviše čini takvim?

- (R)evolucijom! Ali uvek, uvek, uvek - individualnom. To je način da se čudovište ili čudovišta u nama transformišu u kreativnu energiju umesto da ostanu destruktivna. A (r)evolucija jedino i može da bude individualna. Svedoci smo i u našem životnom dobu, a i kroz istoriju, da nijedna, ali zaista niti jedna društvena revolucija nije donela, ili bar ne u nekoj većoj meri, unutrašnje promene čoveka. I zato spoljnje, društvene revolucije „jedu svoju decu“, zato se dešavaju atentati, zato ratovi… Znam, zvuči naivno, a da pritom uopšte nije, sledeće: kada bi svako ko u ovom trenutku drži oružje u rukama to isto oružje bacio i odbio da dalje ubija za „ideale“ vođa, tog trenutka bi svako nasilje prestalo. Neko ovo naziva (infantilnim) idealizmom, ja unutrašnjom (r)evolucijom. A čudovište, svako čudovište, najviše čudovištem čini strah - strah od drugačijeg, drugog, sopstvenih mogućnosti, promene i posebnosti koju svako od nas nosi sa sobom i u sebi.

Da li i u ovom slučaju sve kreće iz porodice?

- Da i ne. Da, sve kreće iz porodice, no porodica nikako ne sme da bude alibi za individualne postupke. Alibi je uvek samo to - alibi. Jer, onog momenta kada pojedinac odustane od svojih planova, snova, ideja, svoje ljubavi, svoje životne priče - jedino što mu ostaje jeste da stane u ešalon prosečnosti i straha i sve one koji nisu kao on - malen, preplašen i isfrustriran - satera u nekakav koncentracioni logor i tamo ih uništi.

N. Pejčić