Književnost se uvek otrgne od stvarnosti

 a to su NIN-ova i Nagrada “Meša Selimović”. Ova knjiga je takođe brzo našla put do čitalaca, koje je, verovatno, privukla i snažna emotivnost Horvatovog književnog rukopisa, delimično autobiografskog. U ovom romanu on se, između ostalog, bavio velikim, večitim temama života i literature, a to su ljubav i smrt.

Oto Horvat (1967)  rođen je u Novom Sadu, pisac je i književni prevodilac sa mađarskog, nemačkog i italijanskog. Živi u Firenci. Objavio je nekoliko pesničkih knjiga, nagrađivanih i prevođenih. “Sabo je stao” njegov je prvi roman. Najprostranija književna forma poslužila mu je i kao autoterapija, a ovoj knjizi ne voli više da se vraća, jer je deo “uglavnom jezive” prošlosti.



Čuli smo da je drugo izdanje vašeg prvog romana “Sabo je stao”, jedna od najtraženijih knjiga u Novom Sadu, pa i u Srbiji. Šta vam to sada znači, i lično i profesionalno?



- Lično sam prilično zbunjen time. Bizarno mi je. Ja jesam tu knjigu napisao sa velikim trudom, energijom i emocijom koja je mogla i da je uništi, ali nisam očekivao veću čitalačku publiku. Što iz navike malog tiraža i uskog broja čitalaca poezije, što zbog teme koja nije laka i bezbrižna. Trud koji sam uložio u pisanje ove knjige bio je namenjen, nazovimo to rogobatno, metafizičkom opraštanju od voljene osobe. Profesionalno je ova knjiga skrenula pažnju na mene i mislim da je to dobra polazna pozicija za recepciju mog sledećeg romana, ako uspem da ga završim.



Da li je Sabo krenuo dalje? U životu? U sledećem romanu?



- Sabo je ostao u romanu i svako može da zamisli kako se njegov život dalje odvija. U suštini je autorov život nešto sasvim drugo i nema veze sa životom književnog junaka Saba. U mom privatnom životu, shvatam da želite i o tome da kažem nešto, došlo je do neočekivanog pozitivnog obrta nakon što sam završio pisanje Saba i ja sam radostan zbog toga.



Može li se rečenica iz vašeg romana “Na kraju krajeva, sve što se piše ima i autobiografski baš kao i terapeutski karakter”, smatrati vašim književnim svetonazorom?



- Mirko Kovač je tvrdio nešto slično u vezi sa autobiografijom i autobiografskim pisanjem. Za njega se autobiografsko ne može odvojiti od pisanja. Ja u suštini ne delim njegovo mišljenje i ono nije moj književni svetonazor. Može izgledati, ali nije. Književnost se uvek otrgne od realnosti i činjenica, oneobičava je i prilagođava svom svetu, inače ne bi bila književnost, zar ne?



Znam da to pisci baš ne vole, ipak, otkrijte nam malo od onoga što sada pišete?



- Sujeverje naravno da sprečava autora da o svom budućem delu puno priča, ali to kod mene nije slučaj. S obzirom da sam tek na početku pisanja romana, nezahvalno je još bilo šta reći o likovima i događajima u njemu jer ništa nije konačno, tek je u nastajanju, u nestajanju i rađanju.  Jedino je vremenski okvir romana siguran: od tridesetih do kasnih šezdesetih godina prošlog veka. Naravno Novi Sad je jedan od gradova u kojem će se veći ili manji deo romana odvijati.



Bićete gost Prozefesta u svom rodnom gradu. Kakav je to osećaj?



- Već sada imam tremu kada pomislim na čitanje pred publikom. Ne, šalim se. Znajući da je to deo ovog posla, nastup, mislim, želim da mu priđem profesionalno, bez emocija koliko se može. A trema i nije tako loša stvar jer kazuje da nam je drago zbog nastupa.



Šta i koga sada prevodite?



- Vidite, o ovome bih radije da ćutim, jer autorska prava još nisam dobio , pa ne bih da me neko pretekne. Odaću samo da se radi o jednom italijanskom proznom piscu, nedavno preminulom. Prevodim ga ne samo zato što mi se on kao pisac sviđa i što se zabavljam prevodeći ga, nego zato što pri tome i vidim i učim „književne zahvate“. Jednom rečju- spojio sam ugodno sa korisnim.



Radmila Lotina

 

Poezija postavlja pitanja, ali ne daje odgovore



Prvu knjigu pesama objavili ste 1987. usledile su i nagrade za sledeće, ali širi krug čitalaca (pa i neki književni kritičari) za vas su saznali tek nakon uspeha romana. Kako to tumačite?



- To je odraz stvarnosti, nažalost. Poezija ima uzak krug čitalaca i ne možemo očekivati da svaki kritičar prati sa pažnjom celokupnu godišnju književnu produkciju. Isto je i sa publikom, sa prosečnim čitaocem. Osim toga, poezija često od čitalaca zahteva i vreme i pažnju, ona nije  “aerodromska književnost” koja se kupuje da se “ubije” vreme. Poezija postavlja pitanja, ali ne daje odgovore. Skreće uglavnom misli na suštinska pitanja postojanja, a danas, pogotovo danas, niti se ima vremena, niti volje da se suočimo sa njima. Lakše je gledati serije, razne rialitije.