Filipu Davidu Ninova nagrada

Kulturni centar Novog Sada), Filip David „Kuća sećanja i zaborava” (Laguna, Beograd) i David Albahari „Životinjsko carstvo” (Čarobna knjiga, Beograd).

Književna nagrada kritike za najbolji roman godine NIN-ova nagrada dodeljuje se od 1954. godine i prvi dobitnik je bio Dobrica Ćosić za roman “Koreni”. O ovogodišnjem laureatu odlučivao je žiri u sastavu Vladislava Gordić Petković (predsednica), Mića Vujičić, Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica. Svečano uručenje nagrade noviom laureatu i obeležavanje 80. rođendana NIN-a biće u hotelu Hajat u ponedeljak, 26. januara.

Filip David je, u izjavama uoči dodele, skrenuo pažnju da mu je ovo najličnija knjiga, uglavnom zasnovana na istinitim događajima i sudbinama, manjim delom autobiografska, pokušaj da se obeleže granice ljudske patnje:

- Pamćenje je često strašnije od zaborava. Ali, sećanje, ma koliko bolno bilo, deo je našeg identiteta, ono što čini da smo to što smo. Kao i u mojim drugim knjigama, prepliću se se stvarno i nestvarno, dokumenti i fikcija...

Pisana u prepoznatljivom stilu ovog samosvojnog autora, „Kuća sećanja i zaborava” je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti, navodi “Laguna” koja je do sada objavila i njegove romane „San o ljubavi i smrti” i „Hodočasnici neba i zemlje”.

Glavni junak romana „Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida u košmarima čuje voz u pokretu, to je voz koji je odveo njegove roditelje u logor, u strašnu smrt. Priviđa mu se i mali brat, koga je izgubio u snegu, kada su ih roditelji, jednog za drugim, izbacili iz voza da bi ih neko spasao. To su samo neke od epizoda iz „Kuće sećanja i zaborava”; ali, zlo ostaje tajna, koju niko nije sasvim dokučio - ni onaj koji je o zlu prikupio najveću dokumentaciju, niti onaj koji je hteo da siđe do praiskonskog zla u želji da popravi svet... Junak romana Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spase od sigurne smrti. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.

Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na „Kuću sećanja i zaborava”. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da, kao na filmu, vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Bol koji je osetio jače no ikad može da nestane ako u sledećoj prostoriji ove čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa)...

Đ. P.

Hodočasnici neba i zemlje

Filip David je jedan od osnivača udruženja „Nezavisnih pisaca” (1989, Sarajevo), osnivač udruženja nezavisnih intelektualaca „Beogradski krug” (1990), Foruma pisaca i član Grupe 99, međunarodne književne organizacije. Rođen je 1940. godine u Kragujevcu, diplomiraojugoslovensku i svetsku književnost i dramaturgiju. I njegov roman „Hodočasnici neba i zemlje” naišao je na izuzetan prijem kritike i čitalaca, objavljen je i izvan Srbije.

Kao dramaturg i profesor dramaturgije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, sarađivao je na više scenarija, iz kojih su nastali poznati filmovi jugoslovenske kinematografije: “Ko to tamo peva”, Slobodana Šijana, “Okupacija u 26 slika”, Lordana Zafranovića i “Bure baruta” Gorana Paskaljevića.

Laureat je nagrade Mladosti, nagrade Milan Rakić, BIGZ-ove i Prosvetine nagrade za najbolju knjigu godine, Andrićeve nagrade.

Užasna, nezamisliva situacija

- Jedna generacija sedamdesetogodišnjaka i osamdesetogodišnjaka silazi sa životne scene. Među njima su i oni koji su kao deca odbačeni od svojih roditelja, ostavljeni nepoznatim ljudima na čuvanje, sakrivani na skrovita mesta u nadi da će ih neko pronaći i pružiti im zaštitu, ostavljeni kraj puta, izbacivani iz voza u pokretu, sve to da bi bili spaseni, da ne bi sa roditeljima završili u logoru bez šanse da prežive. To je jedna užasna, gotovo nezamisliva situacija: roditelji se odriču dece da bi ih spasli. Takvih slučajeva je bilo, mnogo više nego što se zna. Neka deca su kasnije, mnogo kasnije, kada su odrasla, shvatala veličinu i strahotu te tragedije, neka nikada nisu, jer su oni koji su ih usvojili i zaštitili sačuvali tajnu njihovog porekla i odrastanja – kaže Filip David.