Ovaj posao možete samo da volite
Na sceni „Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta sinoć je premijerno izvedena koncertna verzija opere „Knez Ivo od Semberije” Isidora Bajića, kojom je i obeležena stota godišnjica
smrti ovog vojvođanskog kompozitora, kulturnog misionara i prosvetitelja. Zbog činjenica da je Bajić značajan segment svog rada posvetio horskom pevanju, ne čudi i što je veoma važnu ulogu u svom najznačajnijem delu namenio upravo horu, koji nosi dobar deo partiture.
– Opera „Knez Ivo od Semberije” je u SNP-u već postavljana u dva navrata, bliska nam je i hor voli da je peva – otkriva nam dirigentkinja Hora Opere SNP Vesna Kesić Krsmanović. – Za profesionalni ansambl delo naizgled nije zahtevno, ali itekako ima da se na njemu radi, počev od promena tempa pa nadalje. Ono pri tome obiluje predivnim pasažima, kojima Bajić muzički veoma uspešno dočarava glas naroda u teškim vremenima. I stoga se pevači ovom materijalu rado vraćaju...
Ipak nisam odoleo a da dirigentkinju ne pitam kako jedan vrhunski ansambl, kakav bez ikakve sumnje jeste Hor SNP-a, pronalazi izazov u obnovama poznatih, toliko puta već izvedenih naslova, što je praksa za kojom se iz finansijskih razloga često posezalo poslednjih dvadesetak godina...
– Kada, recimo, neku Verdijevu operu dugo ne izvodite, kroz materijal se, ma koliko on možda bio poznat, mora proći sa istom pažnjom kao da je u pitanju delo koje hor nikada nije pevao. S druge strane, u ljudskoj prirodi je da se javi određeno zasićenje ako se nešto peva deset i više godina, ali „gvozdeni repertoar” je ipak abeceda svetskih operskih kuća i to je tradicija koja se mora negovati. Bilo bi jako lepo kada bismo češće mogli da izvodimo i savremene autore, da istražujemo, kao u slučaju „Mileve” Aleksandre Vrebalov, ali ne pišu se opere baš svakog dana...
Naravno, mogu se prepoznati i razlike kada ansambl pripremi nekog dela prilazi sa više ili manje žara, sa većim ili manjim razumevanjem. Uostalom, i prirodno je da u ansamblu od sedamdeset pevača bude istovremeno i otpora kao i izliva oduševljenja...
– Svako od nas ima neke lične afinitete, nešto vam se sviđa, nešto baš i ne, ali na kraju se uvek dođe do zlatne sredine, jer pred nama je ipak umetničko delo sa određenim kvalitetima... Od svega je najvažnije to da u osnovi motivacije ne manjka, jer ovaj posao možete samo da volite. On nikada nije plaćen dovoljno - kao što kod nas, kada je reč o kulturi, ništa nije adekvatno plaćeno, već svi jedva krpimo kraj s krajem. Ali bar imamo tu sreću da radimo posao koji zaista iskreno volimo.
Na tom talasu Hor SNP-a već godinama i drži primat među operskim horskim ansamblima u regionu, njegovi članovi su u najboljim pevačkim godinama, odlično vladaju tehnikom pevanja i muzički su veoma obrazovani te vrlo brzo savladavaju i najzahtevniji materijal. O tome, uostalom, svedoče i iskoraci van okvira operskog repertoara, poput izvođenja u Sabornoj crkvi u Beogradu pod okriljem festivala „Horovi među freskama” Liturgije Aleksandra S. Vujića posvećene jasenovačkoj golgoti...
– Nije nastupio ceo hor već 12 pevača, koji smo za tu priliku nazvali „Klasika nova”, delo profesora Vujića je bilo veoma komplikovano, puno smo na njemu radili, uložili truda, ali je rezultat bio fenomenalan... našom interpretacijom su bili oduševljeni i maestro Mladen Jagušt, i primadona Radmila Smiljanić, kompozitor Rajko Maksimović... Uostalom, donelo nam je i nagradu „Vojislav Ilić” za dirigenta, i to za istraživački rad i izvođenje dela savremenih autora duhovne muzike... I ne samo to, nego profesor Vujić smatra da bi trebalo da odemo na Horsku olimpijadu, koja će sledeće godine biti održana u Sočiju. Bio bi to, inače, prvi put da neki srpski hor učestvuje na Njorld Choir Games.
Na kraju razgovaramo o tome šta je to što bi Hor SNP-a voleo da se pred njega postavi kao zadatak. Od onoga što je realno na prvom mestu je povratak na repertoar svojevremeno izuzetno uspešnog Verdijevog „Magbeta” u režiji Darijana Mihajlovića, ali ipak svi čekaju i postavljanje još neke velike opere, koje ili nikada ili davno nije bilo na sceni našeg najstarijeg profesionalnog teatra, poput „Aide”.
– Ipak, prvenstveno je publika ta koja treba da bira, ona bi morala da bude ključan reper za formiranje repertoara. E, tu kod nas ponekad dođe do dizbalansa. Ilustracije radi, godinama je za „Violinistu na krovu” sa Zafirom Hayimanovim kao Tevjeom vladalo veliko interesovanje. I onda je neko i pored toga odlučio da predstavu skine. Sreća te sada ponovo imamo „Violinistu”, drugačijeg, ali za kojeg se takođe traži karta više. Nažalost, u međuvremenu je prošlo više od decenije... Istina, i onomad se moglo čuti, „ah, mjuzikl”. Ali zaboravlja se to da se publika, pogotovo mlađa, u teatar privlači i različitim žanrovima. I zato ne treba bežati ni od mjuzikla, ni od operete, jer će i oni publiku dovesti do opere...
Miroslav Stajić
Od tona do četvoroglasa
Vesna Kesić Krsmanović vodi i amaterske horove – „Hašira” novosadske Jevrejske opštine i „Jelačić” Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Petrovaradina, i sa njima je imala velikog uspeha, osvojene su i brojne nagrade: „Jeste lakše raditi sa profesionalnim horom, jer su u pitanju notalno pripremljeni pevači koji odlično vladaju tehnikom. I samim tim se materijal brže savladava. Ali je s druge strane veliko uživanje i otkrivati lepotu horskog pevanja sa penzionerima, studentima, ekonomistima, domaćicama... i sa njima stizati od jednog zajedničkog tona do četvoroglasa”...