Maestralna Vilneova "Dina": Ne obraćajući pažnju na buku Holivuda

Za razliku od ispraznog šarenila skupih eksplozija, previše upeglanih glumaca i isforsiranih šala koji proizvode skoro svi ostali, Vilnevu i kada nije naročito uspešan niko ne može poreći da poseduje upečatljivu umetničku viziju i da prati sopstveni unutrašnji ritam, ne obraćajući pažnju na buku Holivuda.

Vizuelnost njegovog „Blejd ranera 2049“ je neverovatno upečatljiva, i svaki kadar filma izgleda kao proizvod srećnog braka između Tarkovskog i ranog Ridlija Skota, ali nažalost, i taj film, kao i drugi iz njegovog opusa ima problema sa zapletom i scenarijom (pada na pamet i njegov „Arrival“ kao razblažena adaptacija daleko potentnije priče Teda Ćianga). Zapravo, problema sa preterano kamernim ili pojednostavljenim scenarijima je dovoljno da se činilo da je strašna šteta što reditelj sa takvom likovnošću dosad nije uspeo da iza sebe ostavi film koji bi se mogao svrstati u višegeneracijske klasike. Sve do sada, doduše.

Vilneova adaptacija čuvene Herbertove „Dine“ apsolutno spada u vrhunac svega onoga što sedma umetnost može da ponudi.

Posle dve ne tako uspele adaptacije priče o „izabranom“ vođi Polu Atreidu koji sa svojom porodicom dolazi na peščanu planetu bogatu skupocenim začinom od kog zavise intergalaktička putovanja, Vilnev konačno pronalazi pravu meru da savlada komplikovan Herbertov tekst.

Neki od delova originalnog zapleta stradali su zbog ovoga (zaplet oko izdaje, proširene scene sa likovima, scena večere na Arakisu itd) ali je film zauzvrat dobio izuzetnu kompaktnost i odličan ritam pripovedanja jer je Vilnev nepogrešivo birao ono na čemu leži najjače dramsko težište priče. Vilnev savršeno precizno čita ono što se nalazi između redova Herbertovog teksta – uostalom, ime Atreida uzeto je iz grčke mitologije i evocira kuću na kojoj je ležalo prokletstvo (Agamemnon, Menelaj, Ifigenija, Elektra, svi tragični Tantalovi potomci su Atreidi). U monumentalnosti fatuma od kog se ne može pobeći, „Dina“ evocira najstarije grčke tragedije, pogotovo Eshila.  Kob od koje se ne može pobeći, evocirana je i stalnim vraćanjem na odsečenu crnu glavu bika koja se nadnosi nad likovima u ključnim scenama (čitaoci knjige znaju da je u pitanju preparirani bik koji je ubio dedu Pola Atreida, i oca vojvode Leta).

Ceo film je neverovatno kompaktan i gotovo monolitan, tako da, ponekad, liči na simboličku pozorišnu predstavu na monumentalnoj stilizovanoj sceni – u pitanju je toliko slivena kompozicija pokreta, scena u prostoru, muzike, zvuka i reči, da sve funkcioniše kao nerazdvojiva sinkretična celina. Sjajna muzika ovaj put inspirisanog Hansa Cimera neupitno je deo kompozicije scena, i nije usputni šum u pozadini kao u većini holivudskih filmova – nekoliko ključnih scena svoj krešendo dostižu tek kada se uključi čudno zapevanje ženskog hora, ili grleno pevanje Sardaukara.

Gotovo da nema glumca koji nije briljirao u ovom filmu, ma koliko mu je mali prostor dat. Timoti Šalame je bez sumnje najbolji Pol do sada, i sjajno balansira na granici između normalnog, saosećajnog i pristupačnog mladića, skoro dečaka, i mračnog vođe koji je opijen sopstvenom harizmom i nagoveštajima mahnitog ludila koje u drugima budi.

Herbert je napisao šest romana iz naučnofantastične serije, sa „Peščanom planetom” koja je izašla prva 1965. Posle autorove smrti, njegov sin Brajan Herbert je zajedno sa autorom Kevinom Andersonom napisao čak 26 nastavaka, doduše daleko slabijeg kvaliteta. Prvih šest knjiga sage o porodicama koje se bore oko toga ko će kontrolisati “začin” važe za najprodavaniju seriju knjiga naučne fantastike, i poslovično se visoko kotira na listama knjiga sa najbolje i najdetaljnije osmišljenim fiktivnim svetovima.

Saga o „Dini“ prvi put je ekranizovana 1984. godine, u prilično bizarnom filmu Dejvida Linča koji je kod dela publike stekao kultni status, mada ga je reditelj smatrao katastrofalnim neuspehom. Jedan od najvećih problema ove produkcije bio je nerazrešen konflikt sa studijom koji se završio nezgrapno skraćenom verzijom filma kojom niko na kraju nije bio zadovoljan.

Ekranizacija koju je početkom 21. veka producirao kanal Sajfaj bila je daleko vernija Herbertovoj knjizi pošto je u šest televizijskih filmova bilo dovoljno prostora da se pokrije većina priče. S druge strane, sa relativno skromnim budžetom, bar u odnosu na Linčovu “Dinu”, produkcija je bila mnogo više kamerna, i umesto na bilo kakvu vrstu vizuelnosti, prvenstveno fokusirana na međuljudske odnose i (pomalo neujednačene) glumačke kreacije.

Oskar Ajzak kao vojvoda Leto predstavlja savršenu sliku harizmatičnog i plemenitog vođe za kog je potpuno jasno zašto mu svi oko njega veruju, dok je Rebeka Ferguson u ulozi Džesike, u savršenoj kontroli i najsitnijeg pokreta i promene u držanju sopstvenog tela verovatno idealan izbor za sestru reda Bene Geserit. Havijar Bardem briljira u ulozi Stilgara, ma koliko kratka bila, dajući novo čitanje lika koje se na trenutke čini ubedljivijim od onog iz knjige.

Po cenu nekih zanimljivih ali ne toliko dubokih delova, Vilnev je u centar svoje adaptacije izneo najfundamentalnije, gotovo arhetipske teme ljudske civilizacije – i jasno je da je već u prvom filmu, ne isključujući dah avanture u nekim lakšim scenama, započeo tragičnu  dekonstrukciju mita o izabranom vođi.

Vilneova „Dina“ gotovo da liči na priviđenje; u isto vreme je krajnje racionalna u svojoj preciznosti, jasnoj logici pripovedanja i konstrukcije odnosa između likova, i njihove motivacije, i iracionalna i zaumna u svom potpunom okretanju težišta na snažne emocije, čudna raspoloženja i tuđinske pejzaže sa figurama u nerazumljivim kostimima koji prate logiku sna.

Nastasja Pisarev