ANĐELA JOVANOVIĆ, GLUMICA Tašanu ima svaka žena u sebi

Dok Trifun priprema dva sina da ga naslede na poziciji vođe među srpskim narodom, muke mu stvaraju ne samo moćni turski begovi nego i sama njegova porodica. Jednu od članica njegove porodice, snaju Tašanu koja je zbog prerane smrti muža osuđena da bude zatvorena u sopstvenoj kući, igra mlada glumica Anđela Jovanović. Ona je u intervjuu za naš list istakla da svakim gledanjem ovog filma sve više shvata njegovu vrednost i važnost, koja se po njenom mišljenju pre svega ogleda u tome da je nastao kroz tri različite generacije - po motivima Bore Stankovića, koje je napisao Vojislav Nanović, čije je delo adaptirala Milena Marković.

 – Mislim da ovaj film važan i zbog istorijskog konteksta koji je obeležio našu zemlju i koji se utkao u naš mentalitet. Film govori o vremenu koje se dešava 20 godina pre onog u delu „Nečista krv” i u njemu je prikazana geneza greha, uslovno rečeno. Postavlja se pitanje da li mi možemo da okajemo grehe svojih predaka. Mislim da ovaj film govori o važnom delu naše istorije i, što je još lepše, ne romantizuje ga, već realno prikazuje to vreme. Mislim da je jako važno da jedan film govori svoju istinu. Osim toga, važan je u današnjem vremenu jer preipistujemo taj odnos muškaraca i žena kostantno, a ovaj film nam pokazuje da se jesmo pomerili, ali i dalje ne toliko koliko mislimo da jesmo dogurali. Puno je tu pitanja koja se pokreću, a mislim da je lepota ovog filma to što  daje uvid i postavlja pitanja – rekla je na početku razgovora na novosadskoj premijeri filma upriličenoj u bioskopu „Arena Sinepleks“ glumica Anđela Jovanović.

U filmu igrate jaku i kompleksnu ličnost, junakinju koja ne pristaje na budeo deo društvenih okvira. Prepoznajete li Tašane danas, ako se izmestimo nekoliko vekova kasnije?

– Tašanu ima svaka srpska žena u sebi. Ona je simbol za slobodu, odnosno, ona predstavlja borbu za slobodu. Ona je borba u nama koja neće da pogne glavu i neće da se prepusti životu, već ona preuzima odgovornost za svoj život i uzima palicu moći nad svojim životom, što apsolutno zaslužuje. Drugo, ona nije neko ko odluči, a ima priliku za to, da napusti decu i porodicu. Ipak ona odlučuje da ne pobegne jer ni beg nije jedino rešenje. Ona je revolucionar na neki način. Neko je ko kaže: „Ne, ovo nije u redu. Ne, hoću da živim život kakav treba da živim”. Ona je neko kome muž rano umire i zbog toga mora da bude zatvorena i zakopana živa do kraja svog života. Eto, mi smo bili zatvoreni prošle godine u karantinu pa vidimo kako je to psihički uticalo na nas, a Tašana je žena koja je sama u karantinu dve godine, koja ne može da izađe sa decom da se poigra u dvorištu. To su vrlo ozbiljni ulozi u ovom filmu. Osećala sam veliku odgovornost u ovom filmu i želela sam da se pustim cela. Bacila sam se u ovu ulogu punim srcem i dala sam deo svoje duše i pokazala svoju unutrašnjost. Nisam se stidela i drago mi je što sam to uradila jer smatram da umetnik mora da ima nešto da kaže, a ne da je samo izvođač. Ja ne želim da budem izvođač radova, već da budem neko ko svemu daje svoju autentičnu crtu. Nadam se da sam uspela u tome.

Gledamo vas trenutno u ulozi još jedne jake ženske ličnosti - Sofije u Švindlerima. Je l’ došlo vreme da žene budu vodilje jedne priče u domaćoj kinematografiji?

– Da, žene preuzimaju stvar u svoje ruke. U toj seriji smo imale čak i rediteljku Slobodanku Radun, a ja pre toga nikada nisam radila sa rediteljkama. Bilo mi je zanimljivo iskustvo da iz ženskog ugla ispričamo priču. Mislim da je došlo vreme za to, jer to je svuda u svetu već tako. Imamo hrpu britanskih, američkih i francuskih serija u kojima glavne uloge imaju žene. Mi ovde imamo ogromnu razliku pa na sedam, osam muških uloga imamo tek dve ženske. Mora da dođe do balansa jer su žene toliko zanimljiva bića i imaju da kažu mnogo toga, a ne da budu samo lepe i u funkciji.

„Švindleri” uglavnom nikoga nisu ostavili ravnodušnim posebno zbog spoja različitih žanrova u kojima je serija snimljena. Kako ste vi doživeli priču o prevarantima iz prošlog veka?

– Jako sam se obradovala kada sam pročitala taj scenario jer sam pomislila da je to nešto što nikada nije rađeno kod nas na ovaj način. Podsetilo me malo na „Maratonce” i Nušića. Bila mi je autentična ta naša priča i naš smisao za crni humor kojim mi jako dobro vladamo. On ne mora uvek svima da se svidi. Ja sam uvek za malo skuplji humor, koji narod natera da se zapita, da shvati foru, zagolica maštu i natera da razmišljaju, nego za nešto što je jeftino i što možeš da pratiš u  prolazu.

Retkost je da mlada glumica dobije priliku da ode na usavršavanje u inostranstvo, a vi ste u trenutku proboja na scenu napustili zemlju i otišli u London. Koliko vam je taj korak bio težak i kako se generalno borite sa izlaskom iz zone komfora?

– Nisam dobila priliku, već sam se za nju izborila. Našla sam master studije „Gluma pred kamerom” koje sam i želela, a videla sam da ima 2.000 ljudi iz celog sveta koji isto žele da ih upišu, a da oni primaju samo 20. Rekla sam sebi da ću otići na audiciju i spremiti sve što treba i da, ako se desi da od 2.000 ljudi prođem, moram da odem u London, a ako se ne desi onda meni ovde sve ide kako treba i to je to (smeh). Imala sam potrebu za obrazovanjem. Moj deka je sa 86 godina svako veče 45 minuta pred spavanje čitao bez pogovora da bi nešto učio i radio na sebi. Ja sam shvatila da želim da krenem tim stopama. Kada su mi javili da sam prošla prvo sam počela da plačem jer nisam želela da idem od svojih roditelja, a onda sam shvatila da je jedan odsto ljudi iz celog sveta uspelo da se upiše i da moram da odem. Skupila sam pare, pozajmila deo od mojih i samo otišla. Živela sam studentskim životom, imala sam cimere, a pre toga sam bila sama u svom stanu tri godine. Tako da mi se život promenio iz korena i mislim da mi je to najbolje iskustvo koje sam imala u svom životu. I kao čovek i kao glumica. Tamo sam stvarno radila sa ozbiljnim glumačkim pedagozima i puno toga sam naučila, što nameravam ovde da radim i iskoristim to znanje.

Da, zaista, u ovoj seriji nema jeftinih fora...  

– Stvarno nema. Nije se išlo na podilaženje publici, nego je fokus na priči. Mislim da je jako zanimljiva priča serije. Moj lik je dobio dosta prostora u nastavku. Videli smo da je jedna palanačka princeza zapravo i inteligentna, ali i naivna. Sve njene osobine su isplivale na videlo, kao i to da i ona ima neku svoju muku i da, iako je bogata gradonačelnikova ćerka, i ona ima neku svoju bol, pa je ljubomorna i želi ljubav.

U seriji igrate sa ocem i majkom u istom kadru. Koliko vam je u početku bilo značajno da ih upoznajete i u kadru, da vidite kako dišu pred kamerom?

– To sam prosto prihvatila još kada smo čitali scenario. Išla sam kod njih kući u Zemun, radili smo probe porodične scene i pričali o njima, kako da ih učinimo što boljim, prirodnijim i zanimljivijim. Već tada sam znala šta me očekuje od njih. Doduše, nekoliko puta me je Dragan zasmejao pa nisam mogla da se suzdržim ili smo se sve troje smejali (smeh). Retko se to dešava, dosta smo profesionalni na setu. Poštujemo se generalno. Poštovanje je nešto što se jako neguje u mojoj porodici i smatram da je važno prema svakom biću imati poštovanje, a pogotovo prema roditelju. Uvek smo svi međusobno imali poštovanje jedni prema drugima pa je to onda preneseno i na set i donelo neki kreativan prostor za rad. Imamo sličan smisao za humor i jednako razmišljamo o glumi pa mi je lako da radim sa njima. Volim da radim sa kolegama koji su stariji od mene i iskusniji. I Dragan i Branka imaju toliko iskustva pred kamerom koliko ja verovatno nemam godina života. Ozbiljni su to glumci i veoma mi je zanimljivo da igram sa njima. 

Uskoro ćemo vas opet gledati i u nastavku serije „Radio Mileva”. Šta nas očekuje u novim epizodama?

– Očekuje vas svašta. To je jedna lepa serija i projekat u kojem se osećam izuzetno prijatno. Većinu tehničke ekipe čine ljudi koji su radili na seriji „Vojna akademija”, koji znaju od kad sam bila dete sa fakulteta, a sada sam potpuno druga osoba i glumica. Dugo se znamo pa se na setu osećam stvarno kao da sam sa rodbinom (smeh). Divno mi je da sarađujem sa Anđelkom Prpić, kao i sa Olgom Odanović, jednom od naših najboljih glumica od koje učim u svakom trenutku. U svakom kadru gledam šta radi i zaljubljujem se u nju. Snimala sam sad puno sa Nikolom Kojom, čiji je život pred kamerama duži nego moj život duplo (smeh). Seriju čini taj fini  humor, koji nije pojeftinjen, nije vulgaran, prijemčiv je svima. Serija ima lep tempo, ne napada te u celoj ovoj gužvi sa vremenom, već daje neki mir kad je gledaš.

Vladimir Bijelić

foto: Vanja Fifa